Индијанци су га поштовали као божанство: Како се бели руски генерал борио за Парагвај

Објављено: 30.11.2019.год.
фото: © Legion Media, Public domain / Russia beyond


Генерал Иван Бељајев (1875-1957) изгубио је током бољшевичке револуције све што је имао у отаџбини и зато се преселио у Латинску Америку где је остварио своје дечачке снове и постао Хуан Бељајеф, народни херој Парагваја.

Замислите да је вашу земљу захватио стравичан грађански рат, а страна на којој сте се ви борили је изгубила. На власт су комунисти који су вам побили пријатеље. Ви сада у њој немате ништа и принуђени сте да је напустите. Шта бисте урадили?

То је питање на које су официри и војници антибољшевичке Беле армије морали да одговоре током 1920-их, после пораза у руском Грађанском рату 1918-1922. Неки су се скрасили у Европи или САД и постали успешни буржуји. Други, мање успешни, морали су да раде као пазикуће или таксисти, а поједини су се одавали алкохолу или завршавали живот самоубиством, пише 
Russia beyond.

Судбина генерала Ивана Тимофејевича Бељајева (познатијег као Хуан Бељајеф), јунака Првог светског рата и руског царског официра старог кова, била је далеко упечатљивија и пустоловнија од судбине свих осталих руских емиграната. Он се преселио у Парагвај и покушао тамо да направи „другу кућу“ за руске емигранте. Уједно је и проучавао јужноамеричке Индијанце и постао њихов јунак. Како то?

Истраживач и артиљерац 

„Моју судбину је одредио незнатан догађај“, написао је Бељајев у својој аутобиографији „Записи руског изгнаника“. „Као дете сам се шетао са тетком кроз Петербург и у једној књижари сам приметио књижицу са нацртаним Индијанцем и насловом ’Последњи Мохиканац’ [Џејмс Фенимор Купер]”.

Прочитавши тај авантуристички роман, а затим и многе друге далеко озбиљније текстове који се тичу обичаја и цивилизације америчких Индијанаца, мали Бељајев се заљубио у ову тему и до краја живота гајио интересовање за Индијанце. „Сваке ноћи сам се молио за моје Индијанце“, сећао се он свог детињства. Неколико деценија касније руска национална трагедија је приморала Бељајева да се заиста сретне са Индијанцима.

Пред њим је у младости била јасно дефинисана каријера. Рођен је у породици где су сви мушкарци били официри, те је и он постао артиљерац и верно служио Русији.

Седам година ратовања 

На почетку Првог светског рата 1914. године Иван Бељајев је имао чин пуковника. Када је чуо вест да је Русија објавила рат Аустроугарској и Немачкој реаговао је једноставно: „Живела Русија, смрт непријатељима!“ и отишао на фронт.

„Артиљерија је мајка детета које се разболело“, често је говорио. „Ми морамо бити пажљиви према нашој пешадији и водити рачуна о њој, ослушкивати јој пулс и увек бити спремни да јој притекнемо у помоћ“. Омиљен међу својим војницима, Бељајев је био класични руски официр свога доба, конзервативан и храбар.

У рату је пуковник преживео многе опасности, а једном је остао жив само стицајем срећних околности. Метак га је погодио у груди, али није стигао до кичме нити је ранио црева. Рањени Бељајев је послат у болницу близу Петрограда где се упознао са царицом Александром Фјодоровном и где је унапређен у генрала. Чим је оздравио опет је отишао на прву линију фронта.

У својим мемоарима он признаје да је 1917. године Русија, и поред храбрости и напора њене армије, била сувише исцрпљена ратом и изгубила своје најбоље синове. „Последњи који нешто вреде потонули су у мору крви, последњи порив за борбу је потпуно сагорео“, написао је Бељајев. Хаос револуције окренуо је Русе једне против других. Генерал је најпре одбио да ратује против Руса, али су на крају превагнули његови монархистички ставови.

Пораз и изгнанство 

Бела армија је изгубила рат. Током 1920-их је Бељајев, као и многи други официри и војници, отпловио далеко од обала Русије. Заједно са породицом је отишао у Европу, али није тамо остао. Одлучио је да потражи своју другу кућу у Латинској Америци.

Руски емигранти у Паризу су 1920-их могли да виде необичне новине „Парагвај“, које је у Француској изадавао Бељајев на руском језику. У сваком броју на првом месту је писало: „Европа није оправдала надања Руса. Парагвај је земља у којој се може изградити будућност“. Генерал је позвао своје сународнике да се преселе у Парагвај и помогну му да тамо направи нешто налик на нову малу Русију. Он се у Парагвај трајно преселио већ 1924. године.

„Бели Отац“ 

Зашто баш Парагвај? Чак и по стандардима Латинске Америке ова сиромашна и слабо насељена земља није могла бити популарна дестинација. Управо због тога су њене власти биле посебно гостопримљиве према имигрантима. После пораза у Парагвајском рату 1864-1870. против Аргентине, Бразила и Уругваја Парагвај је остао слаба земља без војне силе тако да је према схватању власти позивање појединих руских официра било добро решење.

Хуан Бељајеф, како су га звали Парагвајци, заједно са још 12 официра Беле армије ступио је у Парагвајску војну службу 1924. године и придружио се Генералном штабу. Његова интересовања, међутим, нису била везана само за војску. Наиме, он је у Парагвају почео да се бави науком.

Бељајеф је предводио 13 експедиција у Гран Чако, велику низију у Западном Парагвају, где живи аутохтони народ Мака. „Они су говорили на својим језицима и готово да нису општили са другим Парагвајцима“, истиче историчар Борис Мартинов, аутор књиге „Руски Парагвај“. Бељајев је од детињства био фасциниран Индијанцима и одмах је успоставио са њима тесне везе помажући им око намирница и одеће, проучавајући њихову древну културу, отварајући школе, па чак и позоришта.

Звучи парадоксално, али руски официр је заиста постао мост који спаја народ Мака са њиховим вестернизованим сународницима. Индијанци су обожавали Бељајева и називали га „Бели Отац“.

Нови рат 

Руски генерал је уживао у контактима са нородима Мака, али је имао и много важније планове. „Хтео бих да пронађем кутак где би се могло сачувати за боље дане све оно што је свето и што је створило вечну Свету Русију, као што Нојева барка у време Потопа“, написао је он. Уз његову помоћ у Парагвају је основано неколико руских насеља, али руски емигранти ипак нису похрлили у ову земљу. Њени унутрашњи конфликти су покопали идеју својеврсне „нове Русије“ у Латинској Америци.

Иако разочаран, Бељајев је доживљавао Парагвај као своју другу кућу, и заједно са многим другим руским официрима га је радо подржавао у рату за Чако 1932-1935. када је суседна Боливија напала Парагвај. Рањен и заражен маларијом Бељајев је много пута могао умрети али је преживео, а његова страна, иако је била бројнија, победила је захваљујући народу Мака и његовој лојалности Бељајеву.

Никада се није вратио у Русију – до краја свог дугог живота је остао у Парагвају. После смрти су припадници народа Мака пренели његово тело на своју територију и држали га у маузолеју, поклањајући се духу „Белог Оца“ као божанству. Његов друг, такође официр у Парагвају, рекао је свом пријатељу за Бељајева: „Ми ћемо можда бити и заборављени после смрти, али он неће“.

Олег Јегоров,
Russia beyond


Кључне речи:

(0)

Остале вести из рубрике

Колумне

Фаина Савенкова: Што више одрастате, све више схватате да је свет неправедан

  Што више одрастате, све више схватате да је свет неправедан. Када је почео рат пре осам...

Српски свет - последњи Кремљ руског света
Српски свет - последњи Кремљ руског света

Говор Ранка Гојковића на Каљазинским читањима

2022-06-14 08:39:41

Игор Калабухов: Русија - земља побједа
Игор Калабухов: Русија - земља побједа

Ауторски текст Игора Калабухова, амбасадора Руске Федерације у БиХ за „Глас Српске“

2022-06-11 19:17:52

Боцан-Харченко: О лажима и лицемерју Запада у вези са ситуацијом око Украјине
Боцан-Харченко: О лажима и лицемерју Запада у вези са ситуацијом око Украјине

Реаговање амбасадора Русије у Србији на ауторски текст амбасадора Велике Британије, канаде, Норвешке и Пољске објављен у „Политици” 3. јуна

2022-06-10 09:02:10

Фаина Савенкова: Истина ће сигурно победити
Фаина Савенкова: Истина ће сигурно победити

Пола детињства сам провела у рату. И сада већ три године покушавам да допрем до одраслих...

2022-06-01 10:27:40

Кобни 11. мај 1999. на Кошарама: Из књиге Небојша Павковић-Бошко Антић „Кошаре и Паштрик српски Термопили“
Кобни 11. мај 1999. на Кошарама: Из књиге Небојша Павковић-Бошко Антић „Кошаре и Паштрик српски Термопили“

Борбена дејства наших снага настављена су и 11. маја 1999. године у раним јутарњим часовима на...

2022-05-11 15:41:52

Ревизија историје: Модни тренд или пут ка новом конфликту?
Ревизија историје: Модни тренд или пут ка новом конфликту?

Новије време, које се обично рачуна од 1900 године, сакупило је у себи огромну количину различитих...

2022-05-11 11:06:42

Калабухов: Бесмртни Дан побједе још једном нас подсјећа да ће велико зло бити безусловно побијеђено
Калабухов: Бесмртни Дан побједе још једном нас подсјећа да ће велико зло бити безусловно побијеђено

Колумна Игора Калабухова, амбасадора Руске Федерације у БиХ за Глас Српске

2022-05-08 08:39:52

Дани(ј)ел Симић: Како се калио Азовстаљ
Дани(ј)ел Симић: Како се калио Азовстаљ

На једном од улаза у највећу луку Азовског мора, још из даљине, на узвишеном положају и преко таласастог асфалта, видим споменик. Људска фигура која држи нешто у уздигнутој руци. Прво мислим да је неки памјатник Великог отаџбинског рата 1941-1945. Као она жена с мачем над Стаљинградом. Примичући се мијењам претпоставку у кип свеца са крстом. На крају се сви у колима смијемо. То је светитељ – гвожђа. Ливац држи своју куку, рукохватом окренуту небу.

2022-04-30 09:24:56

РТ: „Први тотални геноцид у Другом светском рату“: Како је масакр у Гудовцу постао корак у терор
РТ: „Први тотални геноцид у Другом светском рату“: Како је масакр у Гудовцу постао корак у терор

Такозвана Независна Држава Хрватска била је стара мање од три недеље када је извршила прво масовно...

2022-04-29 11:06:27

Чапљина флип: Да се не заборави
Чапљина флип: Да се не заборави

Операција извлачења војника ЈНА из Чапљине 1992. године

2022-04-23 10:55:05

Дани(ј)ел Симић: Са обале Азовског мора
Дани(ј)ел Симић: Са обале Азовског мора

Други пут у Маријупољу, али први пут видим море. Плитко и неслано. Зато га неки зову језером. Видио сам и мртве. Пуно мртвих људи. Леш Азовца у Гагаринској улици у изгледа као воштана лутка. Нико га не склања већ мјесец дана. Два цивила у непосредној му близини сахранили у лијевак од авиобомбе. Њега нико неће. С великим закашњењем схватам да нијесам на сету постапокалиптичног филма, већ да се сценографија у њима прави копирајући снимке какве управо хватам.

2022-04-22 16:12:11

Дани(ј)ел Симић: У пољу, у Мариупољу
Дани(ј)ел Симић: У пољу, у Мариупољу

Највећи град на обали Азовског мора. Пола милиона становника. Опет сам напољу. И на терену. И у иностранству. На улазу у Маријупољ бијах прије више од мјесец дана, али ни један пасош ми не би помогао тада да уђем, пише оснивач портала Фронтал.срб

2022-04-16 16:10:08

Русофобија убија: До чега ће довести блокада Русије
Русофобија убија: До чега ће довести блокада Русије

Англосаксонци и даље верују да имају шансу да изолују Русију

2022-04-16 09:06:36

Дан када смо бомбардовали Рајх
Дан када смо бомбардовали Рајх

Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства

2022-04-06 06:42:26

Дани(ј)ел Симић: Положаји на правцу Волноваха - Доњецк - Москва - Београд - Бања Лука
Дани(ј)ел Симић: Положаји на правцу Волноваха - Доњецк - Москва - Београд - Бања Лука

У рату прво страдају путеви. Не само што их разрују камиони, тенкови и други тешкаши. Па се онда не поправљају. Рат пресјече главне правце. Оне куд је човјек научио да иде. Људска жеља и потреба кваса, надолази као вода испред бране, па бира прву проходну уџерицу да настави околним путем, тамо гдје га је линија фронта исјекла.

2022-03-31 16:47:46

Владимир Кршљанин: Нулта толеранција према фашизму
Владимир Кршљанин: Нулта толеранција према фашизму

Текст Владимира Кршљанина за Политику

2022-03-23 13:35:51

Тамна сенка Хага: Какав је траг у историји оставило суђење Милошевићу?
Тамна сенка Хага: Какав је траг у историји оставило суђење Милошевићу?

Пре тачно 20 година, 12. фебруара 2002. године, у Хашком трибуналу је почело суђење бившем председнику...

2022-02-12 15:59:51

О преговорима у Рамбујеу са борбених положаја - из Ратног дневника команданта Треће армије
О преговорима у Рамбујеу са борбених положаја - из Ратног дневника команданта Треће армије

Ових дана новинари и политичари коментаришу преговоре у Рамбујеу сваки са својих политичких позиција. Исход преговора им је сада познат. Како је те преговоре у време њиховог догађања видео командант Треће армије, генерал-пуковник Небојша Павковић, који је са својим борцима био на борбеним положајима на који су непрекидно били на удару шишпарских терористичких снага, видећемо из његовог Ратног дневника. Припремио контраадмирал у пензији Бошко Антић

2022-02-09 18:38:08

РТ: Велика кланица: Заборављени геноцид из Другог светског рата
РТ: Велика кланица: Заборављени геноцид из Другог светског рата

За само један дан, хрватски нацистички савезници убили су више од 2.300 српских цивила у три села и једном руднику, а да нису испалили ни метак

2022-02-08 13:29:46

Под врхом Цера мајор је исукао сабљу и викнуо: Јунаци, за мном!
Под врхом Цера мајор је исукао сабљу и викнуо: Јунаци, за мном!

На измаку прве ратне године, децембра 1914, објављен је у листу „Пијемонт” некролог палом мајору Велимиру...

2022-01-23 11:46:46

Организација муслиманских оружаних снага - настанак и развој
Организација муслиманских оружаних снага - настанак и развој

Соња Бисерко је гостујући на телевизији Н1 окривила Србију и Републику Српску за регрутацију паравојних формација у Босни и Херцеговини – „Зелених беретки“. Хоће ли појавом „Зелених беретки“ у Бужиму следити овакав сценариј?

2022-01-14 15:44:32

Караџић: Дејтонски споразум је последња линија одбране и не сме се напустити ни по коју цену
Караџић: Дејтонски споразум је последња линија одбране и не сме се напустити ни по коју цену

„Они који су га оверили и гарантовали непрекидно га мењају на начин који споразумом није предвиђен. Самопроглашена тела за примену споразума издигла су се у тела за “промену” и одржавају потенцијално жариште сукоба и страдања активним због својих империјалистичких интереса.“

2022-01-10 14:47:22

Стевандић: Зашто Српска мора да живи!
Стевандић: Зашто Српска мора да живи!

Данас  9.јануара, 2022. године, Република Српска се суочава са кључалом мржњом која пријети да разори сваку ...

2022-01-10 09:01:08

rt - kolumne
baner rakija desno kolumne
baner apartman desno / kolumne
baner obzor desno - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:
Фото дана Доњецк

Доњецк