У сарадњи с Руском Федерацијом, у Србији ће бити изграђен центар за нуклеарну науку, технологије и иновације. Наша научна заједница ће добити трансфер знања и искустава руских експерата у примени нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе. Стручњаци ће стасавати у врхунском истраживачком инкубатору, а корист ће имати читава заједница.
Да и добра вест може да има лош одјек показало се одмах након што су током посете премијера Дмитрија Медведева споразум (како је наведено и на сајту) потписали министар за иновације и технолошки развој Ненад Поповић и Алексеј Лихачов, генерални директор Руске државне корпорације за атомску енергију (Росатом).
„Руси долазе да нам увале нуклеарке” – закључак је који се попут ланчане реакције минуле недеље проносио друштвеним мрежама, а коментари су често илустровани секвенцама из ТВ серије „Чернобиљ”. Као крунски доказ цитира се и изјава високог руског званичника Сергеја Прихотка да је Русија спремна да буде партнер Србије у изградњи нуклеарке, уколико се у перспективи за то одлучимо.
На месту где се о овоме знају сви детаљи – у кабинету Ненада Поповића – „Политици” је речено да се министар у наредном периоду неће оглашавати о споразуму с Росатомом. Уместо одговора на питања која су у жижи интересовања јавности, понуђено нам је да дођемо на неформалне консултације. Уз сугестију да би било најбоље да се писање о овој теми „на неко време” одложи.
Србију од покретања атомског енергетског програма штити „саркофаг” у виду Закона о забрани изградње нуклеарних електрана. Мораторијум на такве објекте донет је још 1989, управо под утиском страшних последица хаварије која се 1986. догодила у атомској централи у Чернобиљу. Упркос томе, на питање шта ће руско-српско „братство по атому” донети у ближој и даљој будућности, др Љубиша Игњатовић, професор Факултета за физичку хемију Београдског универзитета, за лист "Политика" каже:
– Немам никакву недоумицу: ићи ће се према изградњи нуклеарне електране – тврди професор Игњатовић, који је и шеф Катедре за радио хемију, нуклеарну хемију и заштиту животне средине.
Наравно, како истиче, дужина тог пута не мери се годинама, већ деценијама. Све и када би сутра био забоден први ашов на градилишту нуклеарне централе, први киловати би потекли тек за петнаестак година.
Нуклеарне технологије имају далеко шири спектар примене од производње струје и то је оно што се примарно очекује од будућег центра, који ће имати истраживачки реактор и за који руска страна обећава да ће бити најмодернији те врсте у Европи. Посебно радује најава да ће у фокусу бити нуклеарна медицина, кроз производњу радифармацеутика (које сада увозимо) и усавршавање метода у дијагностици и третману канцерогених обољења. А користи ће имати и индустрија, пољопривреда и област заштите животне средине.
Професор Игњатовић сматра да наша научна и академска заједница има потенцијал да се у све те истраживачке и производне пројекте укључи и да се додатно оснажи уз руске експерте. Такође, центар би могао да буде снажно гравитационо поље за привлачење наших стручњака расутих по свету.
– Ако се као држава одлучимо за пут нуклеарне енергетике, центар ће без сумње бити од помоћи да се надокнади изгубљено током тридесетогодишње апстиненције у тој области. Сматрам да је Закон о забрани изградње нуклеарних електрана донет исхитрено и да је то била грешка. Уверен сам да влада, садашња или нека наредна, не би имала негативне последице ако би уз аргументовано и научно утемељено образложење укинула постојећу забрану, односно кренула у изградњу нуклеарне електране – каже саговорник Политике.
Од стварања кадровске базе и обезбеђивања замашних средстава за један такав подухват, много сложенији задатак – и политички ризичнији – биће сучељавање с јавним мњењем које је подозриво према свему што има префикс „нуклеарно”.
На то је указао и први човек Росатома Алексеј Лихачов у сусрету с министром Поповићем у априлу ове године, на међународном сајму „Атомекспо” у Сочију. Без подршке јавности, рекао је, није могуће говорити о имплементацији високотехнолошких нуклеарних пројеката. Управо зато, једним од два меморандума који су у Сочију потписали Поповић и Лихачов, предвиђено је повећање укупног нивоа информисаности грађана о нуклеарним технологијама и њиховој примени.
Командна соба у нуклеарној електрани близу Островеца у Белорусији, коју је изградила руска државна корпорација Росатом
– Систематично и разумљиво треба објаснити зашто би изградња нуклеарне електране за Србију била корисна, а по мом мишљењу и неопходна. Лигнит, угаљ који користимо у термоелектранама, није квалитетан, пепелом који настаје његовим сагоревањем загађујемо нашу животну средину, а преко ваздуха и животну средину околних земаља. И водни ресурси су нам ограничени, не би их требало злоупотребљавати, као у случају мини-хидроелектрана, од којих је еколошка штета много већа од енергетске користи. С друге стране, нуклеарна енергија, баш као и соларна и енергија ветра, најчистија је са становишта емисије угљен-диоксида и осталих гасова који утичу на атмосферу и климатске промене – закључује професор Љубиша Игњатовић.
Људи од струке и науке с којима смо разговарали о овој теми, једнодушно поздрављају формирање центра као пречице којом ћемо сустићи захуктали технолошки напредак развијеног света. О нуклеарним електранама кажу да је у овом контексту прерано говорити, иако не споре да та енергетска опција има бројне добре стране. Ризик од акцидената не сматрају битним „фактором одвраћања”, јер су безбедносни системи и процесуре од Чернобиља наовамо драматично унапређени. Сви се слажу да је реч о крупном стратешком питању, о коме држава мора да заузме јасан и дугорочан став.
А тај став, са свим својим противречностима, изражен је у Стратегији развоја енергетике Републике Србије до 2025. с пројекцијама до 2030. године:
„Тренутно не постоји регулаторни и административни оквир за изградњу и рад нуклеарних електрана. Не постоји ни научни, ни стручни кадар који би пратио изградњу и рад ових постројења, а прекинуто је и школовање кадрова за потребе нуклеарне енергетике. Слична ситуација је у административно-регулаторном и научно-стручном смислу и с третманом високо радиоактивног отпада и истрошеног нуклеарног горива. Такође, треба имати у виду да је реч о енергији на бази увозних горива. Ипак, изградњу нуклеарних електрана као могућност не треба потпуно искључити, с обзиром на еколошка ограничења за постојећу производњу и будуће потребе. Процена је да би 10–15 година од тренутка укидања Закона о забрани изградње нуклеарних електрана био минималан неопходни период за превазилажење свих побројаних проблема и недостатака, до почетка евентуалног рада таквог постројења у Републици Србији”, наводи се у документу који је Народна скупштина усвојила 4. децембра 2015.
Било је то две и по године пре првог помена да ће Росатомова „нуклеарна Црвена армија” на тлу Србије садејствовати с овдашњом науком и привредом. А улазак тако технолошки и финансијски моћне формације може радикално да промени однос однос снага на терену. Па чак и правила игре.
Росатомски див
Руска државна корпорације за атомску енергију – Росатом – светски је лидер у развоју иновација и нових технологија на подручју примене атомске енергије у енергетици, медицини, пољопривреди и индустрији. У свом саставу има око 400 компанија, лабораторија, војноиндустријских и нуклеарних постројења, а поседује и флоту нуклеарних ледоломаца. Послује на пет континената, у више од 50 земаља. Запошљава 250.000 људи у 330 предузећа и 37 нуклеарних постројења широм Русије. Од 58 реактора који се тренутно подижу у свету, у изградњу чак њих 42 укључен је Росатом.
Папиролошка припрема
Руско-српска атомска ренесанса први пут је наговештена средином маја прошле године. Тада је у Сочију потписан документ о принципима сарадње у области иновација и технолошког развоја у примени нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе, којим је предвиђена руска подршка стварању и развоју нуклеарне инфраструктуре у Србији.
Током посете председника Владимира Путина Београду, у јануару, две владе су потписале споразум о сарадњи у области употребе нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе и, што је још важније, заједничку изјаву о стратешком партнерству Србије и Русије у изградњи центра за нуклеарну науку, технологије и иновације.
Овај споразум је оснажен три месеца касније с два меморандума: првим се одређује правац сарадње у припреми и обуци кадрова, а други се односи на питања транспарентности и информисања јавности о употреби нуклеарних технологија.
Сва ова документациона припрема крунисана је 19. октобра у време посете премијера Медведева, потписивањем споразума о изградњи центра за нуклеарну науку, технологије и иновације.
У продужетку Кримског рата убијен је Кнез Михаило Обреновић јер се дрзнуо да у сарадњи са Русијом ради на стварању Балканског савеза. На престо је доведен његов рођак Милан, који је Србију потчинио Аустроугарској и плановима Запада да се Балкан претвори у „буре барута“
Својом економском, моралном и војном моћи, Нови свет који гради светска већина, уз помоћ народа Западне Европе и Северне Америке, ускоро ће принудити екипу из Вашингтона на мир у бившој Украјини и у појасу Газе, али и на одустајање од ратних игара на Балкану
Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа
Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.
Постоји (ли) нада да ће у Уједињеним нацијама, уз заједничке и координиране напоре Србије, Русије и Кине, светска већина стати на страну Србије и спречити усвајање резолуције о Сребреници
Упркос огромној војној помоћи читавог Запада, већ је свима јасно да је победа Русије на украјинском фронту неминовна и да ће уследити ускоро. И управо је то и време када би могло доћи до исправљања историјских неправди нанетих Србији и српском народу
Токсиколошки институт у Бону је у узорцима са аутопсије открио трагове лека дроперидол, тешког неуролептика који може да изазове инфаркт, а који Милошевићу никада није био прописан. Истрагу о смрти Милошевића водио је сам трибунал, који је за њу и одговоран и који је самог себе ослободио одговорности. Русија је у Савету безбедности УН изјавила да извештај трибунала не прихвата
Серија режираних ратова коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије
Навршило се тачно 81 година од завршетка велике нападне операције Црвене армије која је имала за циљ да пробије опсаду Лењинграда, чијем становништву је услед тешког бомбардовања и перманентне глади, претило потпуно физичко уништење. Њено кодно име је лично осмислио Јосиф Стаљин, и у њему се очитавала последња нада за спас овог града.
Сагледавање места Србије у савезништву са Русијом у Новом свету мора постати централна тема нашег политичког, стручног, друштвеног и медијског живота. Сви који могу, томе треба да дају допринос. То се више не може и не сме одлагати
И херојство и трагедија извиру из судбине просечне српске породице. Она је требало и да издржи окупацију и ванредне околности које је она донела, али и да надјача сва искушења које је донео грађански рат и подела на четнике и партизане
Објашњење овог феномена, бар када су у питању Срби, Руси и друга друштва капиталистичке (полу)периферије, слично је – трансфер озлојеђености (ресантимана) према доле… То је врста малог пакла, на који су, заправо, сами себе осудили. И друга казна и није потребна.
Свака промена Администрације у САД доводи до многих расправа о спољној политици и војној стратегији нових домаћина у Белој кући, али до било каквих промена, у суштини, не долази.
Пре неки дан, 27. и 28. јула, Санкт Петербург је био домаћин Другог самита и Економског и хуманитарног форума Русија-Африка. У северној престоници Русије не само да се разговарало, већ се већ градило о новом формату односа са Глобалним Југом.
Опорављена српска војска запловила је од Крфа ка Солуну. Пут ка њеној Србији водио је преко овог грчког града. На напоран и опасан пут кренуло се с надом да ће брзо у Србију, али за то је требало још доста времена, а много је доживљаја везаних за море, па и трагедија. Од тада се у српском језику одомаћио назив за подморницу сумаран, а њена појава у то време на мору је најчешће значила катастрофу за брод на који се усмерила.
Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су српски војници прозвали “Српском мајком”. Сваки пут пред стројем српских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.
Српска војска се након офанзиве снага Макензена повукла преко Албаније на обале Јадранског мора. Јунаци са Цера и Колубаре су се тако нашли на обали мора о коме су само слушали у причама. Исцрпљени чекали су да их савезници пребаце на острво Крф. Била је то тужна слика једне храбре војске, али је ништа није могло уништити. На острву Крфу се се српски војници опоравили, многи се осталу у Плавој гробници, а успомене на те дане и данас надахњују српског војника.
RSS
