Мао Цедунг (Кина)
Оснивач Комунистичке партије Кине и њен вођа (1893 – 1976) једном је био велики пријатељ Совјетског Савеза. Током грађанског рата у Кини СССР је подржавао његове комунистичке снаге, а Мао је 1949. посетио Москву, живео у Стаљиновој резиденцији и потписао споразум о пријатељству и узајамној помоћи.
Нешто касније се разочарао у Совјетски Савез. Није му се допало што је Никита Хрушчов осудио Стаљинов култ личности и био спреман да живи у миру са капиталистичким западним светом. Од касних педесетих година до Маове смрти Кина је била непријатељ Совјетског Савеза, ништа мање опасан од Сједињених Држава, а једном су чак СССР и Кина за длаку избегли Трећи светски рат.
Ким Ил Сунг (Северна Кореја)
Сергеј Гунејев/Sputnik, Pixabay
Пре него је постао лидер Северне Кореје Ким Ил Сунг је водио герилски рат за ослобођење Кореје од јапанске окупације (1910-1945). Тако је доспео и у СССР. Почетком четрдесетих година борио се против Јапана као официр Црвене армије.
Ким Ил Сунг је волео свој војнички позив и није желео да се меша у политику. „Желим да командујем пуком, дивизијом... шта ће ми политика“, говорио је. Али руководство Совјетског Савеза је сматрало да је он одличан кандидат за министра одбране. „Ја о политици ништа не знам и не желим да знам“, жалио се Ким Ил Сунг.
Пошто је Кореја ослобођена од јапанске окупације и под утицајем СССР и САД сместа подељена Ким Ил Сунг је полако почео да се пробија на политички врх, склањајући с пута чак и просовјетске фигуре. Користећи војну и економску помоћ СССР Ким је блиско сарађивао са Кином и заменио марксизам-лењинизам Џуче идејом, која је постала званична идеологија Северне Кореје.
Хо Ши Мин (Вијетнам)
AP, Pixabay
Хо Ши Мин (1890 – 1969) је од двадесетих година посвећени марксиста и као избеглица из Вијетнама посетио је СССР 1923. те се упознао са Лавом Троцким. Оснивач је Комунистичке партије Вијетнама и предводио је борбу против колонизатора.
Ратни сукоб са Французима а затим и са проамеричким Јужним Вијетнамом му није дозволио да поново посети Москву. Али совјетски пријатељи су помагали његову владу, сматрајући га главним савезником у Индокини. Хо Ши Миново тело су после смрти балсамовали совјетски стручњаци и он и данас лежи у маузолеју у Ханоју, као Лењин у Москви.
Гамал Абдел Насер (Египат)
Getty Images
Најпопуларнији арапски лидер свог времена, симбол арапске борбе за независност Насер (1918 – 1970) није био комуниста, штавише забранио је активност Комунистичке партије Египта. Али то није био разлог да не постане највећи пријатељ СССР-а на Блиском истоку. У ратовима између арапских земаља и Израела Москва је подржала Арапе и пружала Насеру финансијску помоћ.
„Западне снаге су чиниле све што је могуће да се умешају у послове Египта, али ми смо се томе снажно супротставили“, говорио је Насер Хрушчову 1958. „СССР је искрен према нама Арапима, то потврђују наши пријатељски односи.“
Највећа узајамна љубав је испољена 1964. када је Насер посетио Москву, а Хрушчов му уручио орден Хероја Совјетског Савеза.
Ерих Хонекер (Источна Немачка)
Getty Images
Најпознатији мурал на Берлинском зиду је свакако пољубац Брежњева и Хонекера. Вођа СССР-а је био познат као човек који воли да се љуби на сусретима са државницима, а Хонекер, лидер Источне Немачке од 1971. до 1989. је посебан случај. У Источној Европи је тешко било наћи вођу који би био лојалнији Совјетском Савезу.
Комуниста Хонекер је провео осам година у затвору за време Хитлеровог режима. А после поделе Немачке направио је каријеру у Социјалисточкој партији. Хонекер је такође био Херој Совјетског Савеза.
Фидел Кастро (Куба)
Reuters, Pixabay
Кад је твој пријатељ спреман да због тебе почне Трећи светски рат, то већ нешто значи. У име комунизма Кастро је био спреман: током Карипске кризе 1962. он је фактички молио Хрушчова да не повлачи ракете са Кубе, које су Американци сматрали директном претњом.
Хрушчов није био баш задовољан Фиделом, говорећи: „Не могу да верујем Кастру... Јуче нам је предлагао да почнемо нуклеарни рат... Да није изгубио разум? Можда га ни нема?“
Криза се срећом завршила на миран начин. Кастро није чуо Хрушчовљеве речи, остао је пријатељ Совјетског Савеза и помагао многе „мале треће светске ратове“ (у грађанском рату у Анголи учествовало је 50.000 Кубанаца). Кастро је више пута посетио Совјетски Савез и преживео већину својих совјетских пријатеља (Хрушчова, Брежњева, Андропова), па и сам распад супердржаве.
Олег Јегоров, Russia beyond
ГУЧА – Како је, бој за бојем, пуком земљоделцу из Драгачева пошло да сачува главу, покаже непријатељу ко је ко и кући се врати са Орденом Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима?
Трка у наоружавању између двеју светских сила током 1960-их подразумевала је коришћење свих могућих елемената застрашивања. Нико, међутим, није могао ни претпоставити да Совјети тако добро умеју да блефирају.
Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.
У Турској близу града Сарикамиш стоји скромни споменик на коме је приказан војник са чалмом у униформи из 1914. године како на леђима носи смртно рањеног саборца. Споменик је посвећен аскерима Треће турске армије која је уништена испод зидина древног јерменског града дубоко у планини. Побијено је, рањено и заробљено 90.000 Турака (од укупно 120.000).
Током 20. века многобројне западне тајне операције су саботиране. Разоткривене су десетине тајних агената који су радили за Вашингтон и Лондон. У разоткривању њихових мисија огроман значај је имао рад двоструких агената. Наводимо три најефикасније руске „кртице“.
Умешно је командовао и само победе низао, отаџбину од окупатора прве ратне године ослобађао. Али кад су се та почетна дешавања Великог рата стишала њега, непораженог на бојишту, покосио је невидљиви непријатељ – подлегао је епидемији пегавог тифуса 1915. године.
Контраофанзива совјетских трупа код Москве у децембру 1941. године била је велико изненађење за Вермахт. Немци су били убеђени да је са Црвеном армијом већ завршено.
Шуме око Републике Српске одувијек су биле пуне хијена. Ријетко су излазиле на видјело. Углавном су завијале ноћу и мучки, држећи везе са аутошовинистима и НВО јатацима у Српској, чекајући погодан тренутак. Постале би видљивије углавном када би се ми жестоко посвађали или када би нам споља најавили бичевање или тражили да се „самоукинемо“. Сада хијене имају комплетан угођај и најотворенији позив до сада.
Није било планирано да совјетске трупе у Авганистану саме ратују. Требало је да оне само пруже подршку авганистанској војсци, али је она била веома слаба тако да су сав терет ратовања на својим плећима изнели руски војници, пише Russia beyond.