Дарко Ристов Ђого: Русофилија себичности

Објављено: 28.09.2019.год.
Фото: фронтал.срб

Када ми је један до драгих пријатеља, Рус, послао нови спис Никите Бондарјова, морам признати да сам се заиста обрадовао, цијенећи ширину и изврсност његовог познавања српско-руских односа, али и ставове које је раније износио у својим јавним наступима. Међутим, како сам читао поменути текст, морам признати да сам осјећао све већу горчину и изненађеност.


Иако дијелим његову потпуну сумњичавост према свим политичким актерима који су било када били спремни да онемогуће развијање српско-руских односа, остао сам фрапиран елементарном поставком ствари коју нам је понудио Бондарјов (да, српска транскрипција је неодлучна и често задржава недосљедност руске разлике између правописа и изговора).

Оно што је Бондарјов успио да уради јесте да (надам се) искрено и отворено утемељи један руски опортунистички став. Међутим, основно правило „дружбе“ каже да не можеш од другог очекивати више од онога што си сам спреман да пружиш. Погледајмо, онда, како ствари стоје са његовим поставкама.

 

 

 

 

 

 

 


(Имао бих шта да кажем и о његовим увидима и то као политичко биће. Међутим, како сам свештеник СПЦ, што значи да 99% читалаца овог текста неће разликовати грађанина и свештеника, остављам по страни политичке примједбе. Усредсредићу се само на два аспекта потпуно погрешно постављене призме посматрања.)

РУСИЈА И ПРАГМАТИЗАМ

Први методолошки проблем који Бондарјев чини јесте једна уска и опортунистичка аутоидентификација своје позиције. Није сасвим јасно шта би она требало да представља осим некакво чудновато и у суштини безобразно саопштавање српском читаоцу става Никите Бондарјова да га није брига шта јесте српски интерес или му је српски на неком небитном мјесту.

 

 

 


И ту долазимо до централног проблема овакве поставке ствари. Ако је опортунизам легитиман став у једном међуљудском односу (и односу међу народима), зашто би онда уопште Србима у Србији или Српској било битно шта је добро за Русе у Русији?

Гдје је крај овом „мене интересује моје а не оно опште/заједничко?“ Није ли можда онда за Русију најбоље да покуша да, рецимо, сасвим одустане од принципијелног става о непризнавању сецесије АП Косово и Метохија и да се ради добра „Руса у Русији“ нагоди са Западом у замјену за неку политичку услугу?

 

 

 
Не би ли, на линији политичког опортунизма Никите Бондарјова, онда за „Србе у Србији“ стварно било најбоље да се приклоне јачем, „ускладе спољњу политику са спољњом политиком ЕУ“ (= уведу санкције Русији), пристану на НАТО интеграције итд? Када се једном одустане од онога што је опште/заједничко, а опортунизам (или прагматизам) узведу у начело, границе домета опортунизма нису ничим одређене.

И док већина (квази)либерала нема проблем са „реалполитичким“ утемељењем својих виђења и препорука, морам да признам да ме комбинација опортунизма и позива за дружење испуњава нарочитом врстом зачуђености. Ако смо браћа, онда нам кесе јесу сестре јер су братова дјеца моја, а моја – и братова брига. Ако смо пословни партнери или опоненти (а у послу се никад не зна, можемо бити и једно и друго), онда је боље да се не дружимо.

 

 


Јер – и то је оно што Бондарјов у почетку одбацује а представља суштину руско-српских односа кроз вијекове – не постоје одвојено, руско становиште и српско становиште. Или је ријеч о једном погледу на свијет, о једном свијету, или су милиони Руса и Срба узалуд изгинули кроз вијекове? Наша повезаност није случајна, она нам се није десила. Она није парола, није само сентимент блискости, ми нисмо само родные једни другима. Ми јесмо једна цјелина.

Таквим нас посматра исти тај Запад (узмимо само за примјер Бжежинског и Хантингтона, ако је потребно уопште наводити примјере).

 

 

 
Рећи да некога интересује како се једна власт односи само према „русофилији“, а не према, рецимо, „сопственом“ народу није само некултурно него је и бесмислено.

Ако се Србија или Република Српска окрену у геополитичком смислу од Русије и Русија од њих, ако схватимо наш однос као мање-више ствар себичног прагматизма, огромне су шансе да са временом нећемо ни имати „русофилију“ или да ће она бити друштвено и политички ирелевантна.

ПРАГМАТИЗАМ И РУСИЈА

Оно што Бондарјов такође не примјећује (или не жели да примијети) јесте веза између прагматизма и симболичког представљања.

 

 


Осим апсолутно бесмислене тврдње да је тек за вријеме најскорије политичке структуре у Србији „русофилија постала мејнстрим“, Бондарјов прави још једну грешку која би, чак и за најпрагматичнијег Руса морала да буде јасна: ако је поента јавне русофилије ширење љубави према Русији, онда једном Русу (и русофилу) не може бити сасвим свеједно шта неко ко себе представља као русофила или човјека иза кога стоји Руска Федерација ради у Србији.

Ако ће русофили (прави или лажни) да униште једно друштво, одрекну се Косова и Метохије и наставе геополитичке процесе које су „западњаци“ започели, онда за руско-српску ствар нису потребни гори непријатељи него што су такви русофили.

Штавише: ако ће се русофилија трајно асоцирати са деструкцијом и небригом, онда ће и сама идеја русофилије бити компромитована за будуће генерације. Ако ме лопови краду, радије бих да то не буду ни Руси, ни „русофили“.

 

 
О томе ко је и на који начин био истинити а ко лажни русофил и ко је уопште више учинио за руску ствар у Србији и српску у Русији, водиће се полемике и сигурно да се могу наћи свјетле и мрачне странице у свим српским политичким гарнитурама од 1992.до данас.

Одмах морам да кажем, да управо као неко ко српске и руске земље доживљава као своје отачаство, задржавам право да будем критичан и према недовољној осјетљивости руске и српске политичке елите од 1992. наовамо, а према питањима „сопствених народа“.

 

 


Русија и Србија (а и Република Српска) и даље су земље у којима су једина нерјешена национална питања оно руско (русский вопрос) и српско. Имали бисмо ми разлога да будемо критични према свима и као слободни људи имамо право да никоме не вјерујемо безрезервно, него да погледамо који су ефекти његовог себепредстављања и рада.

На моје питање о једном од бивших предсједника Србије, један херцеговачки чобанин ми је анегдотски, са мудрошћу вијекова рекао:

„Знаш како: Ако лаје к’о пас и чува ти овце – онда је пас. Ако завија к’о курјак и једе ти овце – онда је курјак. Ако лаје к’о пас, а једе ти овце – није ни битно шта је, нестаде ти оваца“.

О томе ко је и када вук или пас чувар, да ли нас чува или нас нестаје – свако од нас нека донесе одлуку. Словени смо, словесна смо бића.

Фронтал


Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Операција Војске Републике Српске „Криваја '95“

2019-12-08 13:35:15

По трећи пут у двадесетом веку муслимани су починили страховите злочине над српским народом Подриња. Чинили су то у циљу остварења давнашње жеље да из овог подручја протерају српско становништво и тако српски народ Босне и Херцеговине заувек одвоје од Србије, његове земље матице. Предвођене потомцима злочинаца из Првог и Другог светског рата, муслиманске хорде извршиле су погром српског становништва. Подриње је било у пламену, а злочини су понегде надмашивали оне из времена турске окупације. Покушај Војске Републике Српске да 1993. године противударом заустави страдање српског народа није успео, јер је генерал Филип Морион спречио улазак Војске Републике Српске у Сребреницу. Међународна заједница је Сребреницу прогласила Заштићеном зоном, која је требало да буде демилитаризована, али то у пракси није учињено. Снаге 28. дивизије су наоружаване и тзв. Безбедносну зону користиле су као полазиште у нападима на српска села под контролом Војске Републике Српске. После тих крвавих похода, враћале су се под заштиту снага УНПРОФОР-а, које нису могле или нису хтеле да их у томе спречавају. Војска Републике Српске је била приморана да, у циљу заштите српског народа, предузме одлучну акцију и елиминише опасност која је претила и њој и српском народу. Планирана, је организована и реализована операцијa „Криваја '95“ у којој су минималне снаге поражене а далеко бројније снаге 28. дивизије напустиле су Сребреницу и кренуле у пробој ка Тузли. У том пробоју из окружења муслиманске снаге су претпеле велике губитке у сукобима са Војском Републике Српске, али и у међусобним сукобима.

РТ: НАТО са 70 година: Склеротични и бирократски зомби би требало да буду пензионисан

2019-12-07 13:07:57

Седамдесет година се обично сматра зрелом старошћу у којој би људи требали уживати у пензији, а НАТО савез, који је у Лондону прославио своју годишњицу, требало...

Главни командант српске војске, „лав од Ташкента“: Ко је био генерал Михаил Черњајев?

2019-12-07 08:17:21

У Србији име генерала Черњајева заувек ће бити везано за српско-турски рат у коме је под његовом командом учествовало преко 5000 руских добровољаца. Међутим, Михаил Григорјевич...

РТ: Хвала, али задржаћемо „мајку“ и „оца“: Путин у потпуности одбацио замену терминима „родитељ 1“ и „родитељ 2“

2019-11-30 11:05:51

„Надам се да се то овде никада неће догодити“

Индијанци су га поштовали као божанство: Како се бели руски генерал борио за Парагвај

2019-11-30 07:40:13

Генерал Иван Бељајев (1875-1957) изгубио је током бољшевичке револуције све што је имао у отаџбини и зато се преселио у Латинску Америку где је остварио своје...

РТ: САД се жале на „дестабилизујуће руско присуство“ у Либији, разореном НАТО променом режима

2019-11-27 12:55:29

Бојите се да би Москва то могла поправити?

Чеченија: Земља кула од камена и стакла

2019-11-25 10:24:49

Главни град руске федеративне републике Чеченије, Грозни, нешто је као комбинација, рецимо, Ростова на Дону и Техерана. Величине Сарајева, а у појавном обличју Дубаиа.

Сарајевски атентатор Цветко од 18 лета

2019-11-24 10:02:04

  Утицајних и значајних личности било је међу професорима чије биографије описује недавно објављена књига „Знаменити професори Ужица” аутора Слободана Радовића. У њој су животописи 29 просветара...

Како је Крим постао део Руске империје?

2019-11-24 07:34:04

Кримско полуострво је у 18. веку одвојено од Османлијског царства и припојено Руској империји. Овде објашњавамо тај сложени процес у девет једноставних корака, наводи се у...

„Руска ракија“: Како Руси пеку самогон у кућним условима?

2019-11-22 09:31:04

Каква алкохолна пића Руси праве сами и у којој мери је то противзаконито? „Овај казан за печење самогона направисмо за мале паре, а доноси нам зараду, братијо,...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: