Одакле потиче реч „цар”? Шта је идеја царства значила за Русе и каква је била симболика царске титуле у Русији?
Реч „цар” потиче од латинске титуле римских царева: Caesar. У источнословенским споменицима појављује се од 11. века. Руси су византијског владара називали царем. Реч је такође коришћена да означи библијске и древне краљеве.
Али Руси нису друге стране владаре називали царевима, чак ни иронично. Њих су називали краљевима, краљицама, императорима, шеицима, махараџама итд. Руски владари су титулу императора за себе увели 1721. године (први император био је Петар Велики), али њих су и даље називали царевима.
Велики кнез Иван Велики (1440-1505) себе је у дипломатској преписци називао царем, императором и кесаром. Иванов син Василије III, којег је 1514. римски император Максимилијан I званично признао за цара, наставио је да користи очеве титуле. Али први званично крунисани руски цар био је Иван IV Грозни(1530-1584).
Legion Media
Валјентин Серов, Миропомазање императора Николаја Александровича у Успенском храму
Руски МузејОд тог тренутка цар је постајао јединствена особа: делом мирјанин, делом свештеник. Он је био једини мирјанин који је могао да прође кроз Царске двери у цркви и да са свештеницима борави у олтару, што се дешавало само приликом његовог крунисања. То значи да је бити цар значило велику борбу и посвећеност која се повезивала са свештенством. Руски православци су веровали да су световно и духовно, црква и држава повезани у личности цара, кога је Господ позвао на „венчање” са царством и народом.
Крунисање цара
У Русији нови владар је преузимао све царске привилегије и обавезе одмах по доласку на власт. Крунисање, које се пажљиво припремало и било веома скупо, одржавано је касније, понекад чак и година дана после устоличења.
Sputnik
Руски цареви крунисани су у Москви. Церемонија је била масовна, дуга, раскошна и присуствовали су јој сви великаши. Цар (и његова супруга царица, ако је постојала) полазили су са Црвеног трема у Кремљу и одлазили у Успенску цркву. Ту је цара помазао руски патријарх, али круну је сам стављао себи на главу, јер је строго правило ритуала налагало да се цар неће савијати ни пред ким, па чак ни пред поглаварем Православне цркве.
Крунисање императора Николаја Другог и Александре Фјодоровне
Државни музеј ЕрмитажПосле крунисања цар је седао на трон и крунисао своју жену најпре својом круном, затим јој стављајући на главу њену супружничку круну. Током ритуала његова жена је клечала на јастуку поред трона.
Public domain
Цар и царица су затим примали помазање и причест. Цар је причест примао издвојено, као што чине свештеници. Био је то једини пут када се цар, или било који православни мирјанин, могао причестити на тај начин. Затим је цар изговарао заклетву у којој се заклињао да ће чувати монархију и владати праведно.
Током обреда изговаране су бројне молитве и обављане симболичне радње као што је предаја царских регалија: круне, скиптара и орба, као и државне заставе. После крунисања следило је велико славље. У част новог цара привремено су смањивани порези и намети, помиловани затвореници и проглашен је тродневни народни празник.
Getty Images
Георгиј Манајев, Russia beyond
ГУЧА – Како је, бој за бојем, пуком земљоделцу из Драгачева пошло да сачува главу, покаже непријатељу ко је ко и кући се врати са Орденом Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима?
Трка у наоружавању између двеју светских сила током 1960-их подразумевала је коришћење свих могућих елемената застрашивања. Нико, међутим, није могао ни претпоставити да Совјети тако добро умеју да блефирају.
Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.
У Турској близу града Сарикамиш стоји скромни споменик на коме је приказан војник са чалмом у униформи из 1914. године како на леђима носи смртно рањеног саборца. Споменик је посвећен аскерима Треће турске армије која је уништена испод зидина древног јерменског града дубоко у планини. Побијено је, рањено и заробљено 90.000 Турака (од укупно 120.000).
Током 20. века многобројне западне тајне операције су саботиране. Разоткривене су десетине тајних агената који су радили за Вашингтон и Лондон. У разоткривању њихових мисија огроман значај је имао рад двоструких агената. Наводимо три најефикасније руске „кртице“.
Умешно је командовао и само победе низао, отаџбину од окупатора прве ратне године ослобађао. Али кад су се та почетна дешавања Великог рата стишала њега, непораженог на бојишту, покосио је невидљиви непријатељ – подлегао је епидемији пегавог тифуса 1915. године.
Контраофанзива совјетских трупа код Москве у децембру 1941. године била је велико изненађење за Вермахт. Немци су били убеђени да је са Црвеном армијом већ завршено.
Шуме око Републике Српске одувијек су биле пуне хијена. Ријетко су излазиле на видјело. Углавном су завијале ноћу и мучки, држећи везе са аутошовинистима и НВО јатацима у Српској, чекајући погодан тренутак. Постале би видљивије углавном када би се ми жестоко посвађали или када би нам споља најавили бичевање или тражили да се „самоукинемо“. Сада хијене имају комплетан угођај и најотворенији позив до сада.
Није било планирано да совјетске трупе у Авганистану саме ратују. Требало је да оне само пруже подршку авганистанској војсци, али је она била веома слаба тако да су сав терет ратовања на својим плећима изнели руски војници, пише Russia beyond.