Херојска смрт „генерала свих генерала“: Из ратног дневника команданта Треће армије

Објављено: 02.06.2019.год.

Из ратног дневника команданта Треће армије генерала Небојше Павковића


"Под утиском овог трагичног догађаја осећам „празнину“. Као да сам изгубио члана најуже породице. Кроз главу ми лете мисли о реалности. О авијацији, бомбардовању, експлозијама, рањавању и погибији. О крви и смрти. Покушавам да одагнам црне мисли. Одлазим у Оперативни центар Приштинског корпуса."



1. јуни 1999.

Док разговарамо о тренутној ситуацији,  на терену међу старешинама на Командном месту прострујала је вест  да је погинуо генерал Величковић. Не верујем да се тако нешто могло десити, да високо рангирани генерал погине од дејства авијације. Непријатну информацију потврђује ми начелник Штаба Армије,  Стијимировић. Још увек не верујем. Зовем  Оперативни центар ШВК. На телефон се јавља оперативни дежурни, генерал-потпуковник Љубомир Анђелковић, помоћник за везу и електронска дејства ШВК. Изненађен је када ме чуо. „Рођаче, одакле ти у ово доба''. Знам да се шали, па одговарам: „Рођаче, ми доле на Косову и Метохији ратујемо. За нас не важи радно време“. 

Ословљавамо се са „рођаче“, не без разлога. Заиста смо рођаци. И он је из Ћуприје, као и сва моја родбина по мајчиној линији. По тој линији смо рођаци. 

Нажалост, рођак Анђелковић потврђује трагичну вест да је генерал Величковић, са групом сарадника  погинуо на положају ракетне јединице у рејону села Омољица, код Панчева.

Не питам га више ништа. Тешко ми је и осећам малаксалост. Прекидамо разговор, а да му нисам ништа рекао о догађајима на Паштрику. По мом понашању присутни на Командном месту схватају да је „гласина“ била истинита. Са генералом Величковићем нисам био близак пријатељ, али сам га ценио и уважавао као врхунског професионалца и најбољег и најхрабријег пилота у РВ и ПВО. „Везао“ сам се за тог часног, принципијелног и поштеног човека и војника, када је као командант РВ и ПВО 1998. године  дошао на Караулу „Ђеравица“ да свој одмор проведе са војницима граничарима. Није се никоме јавио да долази, па је тако на своју одговорност  угрозио свој живот, јер су се у то време, водиле тешке борбе на граници, баш у том рејону. Тада сам схватио сву величину његове личности и назвао га „генералом свих генерала“', „војником над војницима“. У то време питао сам се да ли су се разни Перишићи, Димитријевићи, Ојданићи, Ковачевићи и други из ГШ ВЈ застидели када су сазнали где је био генерал Величковић.



Док размишљам о овом трагичном догађају и великом губитку за ВЈ и српски народ, сећам  се нашег разговора о томе  да јединице ПВО КУБ, из састава 311. самоходног ракетног пука ПВО  на Косову и Метохији  не дејствују по агресорским авионима. Био је изненађен и љут. Брзо је решио проблем и на Косово и Метохију послао генерала Петровића, који је разговарао са послугама ових система и извршио кадровске промене у пуку ПВО. Сетих  се и атмосфере на Командном месту „Караш“, када сам био на реферисању 16. и 17. маја 1999. године. Том приликом сам чуо да поједине колеге  генерали, у шали и са подсмехом, говоре да су „певеовци“ плашљиви и да се боје  да укључују осматрачке радаре, да их не би открила и гађала НАТО авијација. 

Генерал Величковић, храбар, ревностан, и одлучан професионалац, вероватно је, такве шале тешко подносио. Претпостављам да је личним примером хтео да демантује злонамерне приче, које су,  по мени , долазиле управо од оних плашљиваца који нису смели да дођу на Косово и Метохију или да изађу са дубине од 163 метра Командног места „Караш“. За разлику од њих,  Величковић је три пута долазио у јединице Треће армије и Приштинског корпуса на Косово и Метохију. Почињем да верујем да су такви  злонамерни коментари  натерали „генерала свих генерала“ да по ноћи оде на ватрени положај јединице ПВО  и  да одатле, на велику жалост, оде у легенду. Не знам појединости о околностима под којима је изгубио живот генерал Величковић, „војник-војника“. Знам да нас је везивао „флуид“. Међутим, ни он,  а ни ја,  нисмо никада у директним контактима показивали ништа друго осим узајамног поштовања.

Под утиском овог трагичног догађаја осећам „празнину“. Као да сам изгубио члана најуже породице. Кроз главу ми лете мисли о реалности. О авијацији, бомбардовању, експлозијама, рањавању и погибији. О крви и смрти. Покушавам да одагнам црне мисли. Одлазим у Оперативни центар Приштинског корпуса. 

У 7.10 часова зове ме начелник ШВК,  генерал-пуковник Ојданић,  и тражи да му реферишем о догађајима на Паштрику. Извештавам га и о покушају пробоја одбране у зони 125. моторизоване бригаде на правцима село Морина – Ђаковица и села Кошаре – Јуник–Дечане. На крају га питам о околностима под којима је погинуо генерал Величковић. Каже ми да се трагични догађај десио у рејону села Омољица, југоисточно од Панчева, на ватреном положају батерије КУБ. Поред Величковића,  погинули су пуковник Пејчић из Управе РВ и ПВО, капетан прве класе Трифуновић, старији водник Бандић, водник прве класе Кнежевић и војник Поповић. Рањена су два официра, један подофицир и два војника. Објашњава да се за време обиласка јединице у ваздуху у том тренутку  налазило неколико десетина агресорских авиона  који су тражили циљеве око Београда. Одмах  пошто је посада укључила осматрачки радар,  авиони су открили позицију и лансирали ракету. Генерал Величковић и пуковник Пејчић  у том тренутку   били су на насипу заклона и пратили рад послужиоца. Противрадарска ракета ХАРМ погодила је радарску антену и усмртила генерала и пуковника. Командир батерије и остали чланови посаде осматрачког радара настрадали су јер су поклопци на возилу били подигнути. Питам где и када ће бити сахрана генерала Величковића да бих присуствовао, али он сматра да треба да будем на Косову и Метохији због задатака који предстоје Команди Треће армије.

После завршеног разговора, био сам сигуран у мишљење о околностима под којима је погинуо Величковић. Храбар и поносан војник, пркосио је НАТО авијацији да би подигао борбени морал припадницима ПВО и херојски дао живот за отаџину на првој борбеној линији.

2. јуни 1991.

После вести, на Командном месту жамор и осмех на лицима. Мир је договорен. Бомбардовање се прекида. То се могло „прочитати“ са уморних и до тада озбиљних и забринутих лица. За већину присутних, осим за мене и генерале Лазаревића, Ковачевића и Ђаковића, један догађај је прошао незапажено. Сахрана јунака, хероја, „генерала свих генерала“, Љубише Величковића. Док су остали коментарисли сазнања о договореном миру, пратим са пажњом и сетом тужан догађај. Испраћај драгог ми колеге на последњи починак.

Према саопштењу извештача, на сахрани, на гробљу у родном селу Црљенац, у општини Мало Црниће, окупио се велики број људи и колега из ВЈ. Присуствовали су потпредседник Савезне владе,  Југослав Костић, потпредседници Републичке владе,  др Ратко Марковић и др Милован Бојић, из ВЈ генерали Марјановић, Смиљанић, Трајковић и представници јавног живота Браничевског округа, породица и бројни пријатељи и поштоваоци. „Испред родне куће од генерала се опростио председник општине Мало Црниће,  Богољуб Јовановић, а последњу почаст одали су и носили ковчег са посмртним остацима генерала, његови најближи сарадници, генерали Смиљанић, Масић, Петровић, Дашић, Гордић и Ђокић.“

Испред породичне гробнице, у близини сеоске капеле, од генерала, носиоца Златног пилотског знака, највећег пилотског признања, опростио се командант РВ и ПВО,  генерал-потпуковник Спасоје Смиљанић. Говорио је о развојном путу најбољег српског пилота „и његовом израстању у аса плавих висина, до окончања живота у одбрани отаџбине, на првој борбеној линији“. Генерал Смиљанић је на крају рекао да се „припадници РВ и ПВО опраштају од свог бившег команданта, генерала, пилота, родољуба и часног човека, који је оставио много вредних дела, и веома дубок траг у ВЈ, а посебно у РВ и ПВО.“ Говор је завршио речима „хероји не умиру“.

Биле су ово  две вести које изазивају различите емоције. У  мени , последњи опроштај од генерала Величковића бацио је у засенак све претходне и изазвао тужне емоције.

За штампу припремио
Бошко Антић, контраадмирал
 

Кључне речи:

Коментари (1) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Ћирилица и латиница под окупацијом

2021-01-24 08:38:39

О данима под окупацијом у Великом рату, одрастању младих тада у Београду и страху од окупаторске полиције, о ћирилици и латиници у то доба писао је...

Завичај је мислио да је Радомир погинуо

2021-01-17 07:02:43

ГУЧА – Како је, бој за бојем, пуком земљоделцу из Драгачева пошло да сачува главу, покаже непријатељу ко је ко и кући се врати са Орденом Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима?

Амери су насели на блеф: Како је СССР плашио Америку џиновским имитацијама оружја

2021-01-14 08:21:30

Трка у наоружавању између двеју светских сила током 1960-их подразумевала је коришћење свих могућих елемената застрашивања. Нико, међутим, није могао ни претпоставити да Совјети тако добро умеју да блефирају.

Мојковачка битка - Бадњи дан и Божић 1916. године

2021-01-07 07:54:50

Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.

Саракамиш: Како је 1914. руска армија до ногу потукла војску Енвер-паше

2021-01-02 08:03:14

У Турској близу града Сарикамиш стоји скромни споменик на коме је приказан војник са чалмом у униформи из 1914. године како на леђима носи смртно рањеног саборца. Споменик је посвећен аскерима Треће турске армије која је уништена испод зидина древног јерменског града дубоко у планини. Побијено је, рањено и заробљено 90.000 Турака (од укупно 120.000).

Како су руски двоструки агенти стигли до самог врха МИ6 и ЦИА?

2020-12-27 09:12:07

Током 20. века многобројне западне тајне операције су саботиране. Разоткривене су десетине тајних агената који су радили за Вашингтон и Лондон. У разоткривању њихових мисија огроман значај је имао рад двоструких агената. Наводимо три најефикасније руске „кртице“.

Генерала непораженог у ратовима покосила епидемија

2020-12-26 19:38:15

Умешно је командовао и само победе низао, отаџбину од окупатора прве ратне године ослобађао. Али кад су се та почетна дешавања Великог рата стишала њега, непораженог на бојишту, покосио је невидљиви непријатељ – подлегао је епидемији пегавог тифуса 1915. године.

Како је Немцима пропао блицкриг код Москве 1941. године

2020-12-26 08:42:08

Контраофанзива совјетских трупа код Москве у децембру 1941. године била је велико изненађење за Вермахт. Немци су били убеђени да је са Црвеном армијом већ завршено.

Урлик хијена

2020-12-23 16:15:23

Шуме око Републике Српске одувијек су биле пуне хијена. Ријетко су излазиле на видјело. Углавном су завијале ноћу и мучки, држећи везе са аутошовинистима и НВО јатацима у Српској, чекајући погодан тренутак. Постале би видљивије углавном када би се ми жестоко посвађали или када би нам споља најавили бичевање или тражили да се „самоукинемо“. Сада хијене имају комплетан угођај и најотворенији позив до сада.

Три најуспешније операције совјетских трупа у Авганистану

2020-12-20 09:37:50

Није било планирано да совјетске трупе у Авганистану саме ратују. Требало је да оне само пруже подршку авганистанској војсци, али је она била веома слаба тако да су сав терет ратовања на својим плећима изнели руски војници, пише Russia beyond.

rt - kolumne
baner rakija desno kolumne
baner apartman desno / kolumne
baner obzor desno - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: