Ратна срећа

Објављено: 17.03.2019.год.
фото: Политика

Ка­да при­ча­мо о чој­ству и ју­на­штву срп­ске вој­ске, би­ли би­смо гре­шни а да не по­ме­не­мо и јед­ног од на­ших ве­ли­ких ју­на­ка из Бал­кан­ских и Ве­ли­ког ра­та ко­ји је ду­го пао у за­бо­рав. То је био ма­јор Ми­ха­и­ло – Ми­ка Ил. Ма­џа­ре­вић (1896–1965). По­сле Ва­љев­ске основ­не шко­ле и два раз­ре­да тр­го­вач­ке шко­ле, по­што је од ма­ле­на во­лео вој­не па­ра­де и уни­фор­ме, упи­сао се у Пе­ша­диј­ску под­о­фи­цир­ску шко­лу ко­ју је за­вр­шио као нај­бо­љи пи­то­мац 21. кла­се 1910.

Зве­зди­це на епо­ле­та­ма углав­ном је до­би­јао са­бљом у бо­је­ви­ма и то за­хва­љу­ју­ћи ве­ли­кој хра­бро­сти и по­зна­ва­њу он­да­шње рат­не так­ти­ке. Иако је имао вој­ну шко­лу, због сво­јих ју­на­штва и на­пре­до­ва­ња спа­дао је у та­ко­зва­не труп­не офи­ци­ре. Ма­џа­ре­ви­ћа ни­су са­мо Ср­би од­ли­ко­ва­ли за хра­брост, већ и са­ве­зни­ци, та­ко да је био ви­тез Ле­ги­је ча­сти (пе­ти сте­пен) и но­си­лац бри­тан­ске Ме­да­ље рат­ног кр­ста. Ва­ља још по­ме­ну­ти да је он, по­што је де­мо­би­ли­сан, био про­из­ве­ден са са­мо 27 го­ди­на, у нај­мла­ђег ма­јо­ра пе­ша­ди­је. 

О ње­му се ра­зу­мљи­во, при­ча­ло и зна­ло још ка­да је об­ја­вио и сво­ја рат­на се­ћа­ња из Ве­ли­ког ра­та (1933), ме­ђу­тим, од свр­шет­ка Дру­гог свет­ског ра­та он је ско­ро пот­пу­но пао у за­бо­рав, мо­жда и због то­га што, иза­шав­ши из Oflag. VI-c у Осна­бри­ку, где је био пре­ба­чен по свр­шет­ку Април­ског ра­та, јер ни­је же­лео да са­ра­ђу­је са оку­па­то­ром, ни­је хтео да се вра­ти у отаџ­би­ну због но­во­на­ста­лих при­ли­ка у та­да­шњој Ју­го­сла­ви­ји, та­ко да је умро у из­гнан­ству у Ви­скон­ти­ну у Или­но­и­су, САД. По­чи­ва у пор­ти ма­на­сти­ра Све­тог Са­ве у Ли­бер­тви­лу. 

Да­нас, ка­да се о ње­му при­ча, углав­ном се го­во­ри о ње­го­вом по­ре­клу и учи­ње­ним ју­на­штви­ма, ме­ђу­тим, ни­ко не при­ча и о чи­ње­ни­ци да је он био тај ко­ји је мо­гао да скра­ти ду­жи­ну ра­то­ва­ња на Со­лун­ско­ме фрон­ту, та­ко да би број из­ги­ну­лих и ра­ње­них на обе стра­не био са­свим си­гур­но знат­но ма­њи, али, рат­на сре­ћа – као и сва­ка дру­га – је­сте сле­па и вар­љи­ва и бр­зо про­ла­зи. Ево тог до­га­ђа­ја... 

По јул­ској при­пе­ци 1918. го­ди­не, ка­да се чак ни зри­кав­ци ни­су мо­гли чу­ти, Ми­ха­и­ло Ма­џа­ре­вић је та­да био у пр­вом ба­та­љо­ну Пе­тог пе­ша­диј­ског пу­ка Дрин­ске ди­ви­зи­је, од­ла­зи до осма­трач­ни­це да ви­ди да ли се што де­ша­ва код не­при­ја­те­ља из­ме­ђу 312. и 313. ко­те (ко­ју су зва­ли „Ро­вов­ском ко­сом”), јер тих да­на ни­ко од ње­го­вих ни­је про­ве­ра­вао. Ни­шта се ни­је ми­ца­ло. Је­ди­но је угле­дао на­ше не­ек­спло­ди­ра­не то­пов­ске гра­на­те ко­је су штр­ча­ле из рас­тре­си­те ро­вов­ске зе­мље.

Хтео је да их ак­ти­ви­ра ни­ша­ње­њем из пу­шке, али ни­је же­лео да ри­зи­ку­је, јер ни­је по­нео сво­ју „ма­у­зер­ку”, ко­ју ни­је пре­дао са­ве­зни­ци­ма на Кр­фу, ка­да смо од Фран­цу­за при­ми­ли но­ве Ле­бе­ло­ве „тро­мет­ке”. Ма­џа­ре­вић је, као и мно­ги дру­ги, при­ме­тио да се Ле­бе­лов ме­так, ко­ји је при вр­ху пот­пу­но обао и аеро­ди­на­ми­чан, че­сто, ка­да уда­ри на не­што чвр­сто и обло, од­би­је, док је код ста­ре до­бре Ко­ки­не „ма­у­зер­ке”, ме­так при вр­ху оштар и рет­ко кад се од­би­је о об­лу под­ло­гу ка­кве су ре­ци­мо у овом слу­ча­ју гра­на­те.

Због све­га ово­га по­слао је вој­ни­ка осма­тра­ча до би­ва­ка да му до­не­се Ма­у­зе­ро­ву „пе­то­мет­ку”. Мо­мак се ско­ро ни­је ни из­гу­био из Ми­ха­и­ло­вог ви­до­кру­га, ка­да се на су­прот­ном та­бо­ру по­че до­ста ко­ме­ша­ти: од­је­да­ред су се по­ја­ви­ли бу­гар­ски офи­ци­ри, ко­ји уоп­ште ни­су би­ли у по­ход­ним уни­фор­ма­ма већ у бе­лим па­рад­ним са ак­сел­бен­де­ри­ма и ши­ри­ти­ма! Би­ло је са­свим ја­сно да је до­шао не­ко нео­бич­но про­чи и ви­со­чи­ји од свих бу­гар­ских тру­па, јер се из­ре­ђа­ла чи­та­ва сви­та, ко­ја до­ла­зи до не­при­ја­тељ­ске осма­трач­ни­це уда­ље­не од на­ших ро­во­ва не ви­ше од 50 ме­та­ра. Уско­ро су се Бу­га­ри са­свим ја­сно ви­де­ли у тој осма­трач­ни­ци: јед­ном се ви­де­ла гла­ва, ра­ме­на, до­бар део пр­са...

Као за па­кост наш вој­ник осма­трач ка­да је кре­нуо да ка­пе­та­ну Ма­џа­ре­ви­ћу до­не­се „ма­у­зер­ку”, по­нео је и сво­ју „тро­мет­ку”, та­ко да у том тре­нут­ку ни­је имао ни­јед­ну пу­шку, а ре­вол­вер „на­ган”, на то­ли­кој раз­да­љи­ни, ни­је му мо­гао би­ти уоп­ште од ко­ри­сти. Сви­та се за­др­жа­ла и ка­пе­тан угле­дав­ши на­шег по­сла­тог вој­ни­ка ка­ко се вра­ћа, мах­не му и да­де знак да по­хи­та. Мо­мак по­жу­ри, али се са­пле­те, пру­ћи се ко­ли­ко је дуг и ши­рок, пра­ве­ћи та­ко до­ста бу­ке у оп­штој ти­ши­ни. Бу­га­ри су га због то­га угле­да­ли и је­дан из сви­те бр­зо по­ву­че оног ко­ји се до­тле мо­гао ви­де­ти ско­ро до па­са, а це­ла та бе­ла сви­та се уско­ро пот­пу­но скло­ни са њи­хо­ве осма­трач­ни­це... 

По­чет­ком сеп­тем­бра 1918, до­ђе до ноћ­ног окр­ша­ја на Ов­чем по­љу из­ме­ђу Ма­џа­ре­ви­ће­ве је­ди­ни­це и не­ког бу­гар­ског од­ре­да. До­бар део те бор­бе ре­ши­ли су те­са­ци и ба­јо­не­ти уз ра­све­ту тром­бло­на. Ка­да се раз­да­ни­ло ви­де­ло се да је по­ги­нуо и ко­ман­дант бу­гар­ских ју­ри­шни­ка по­руч­ник Ди­ми­три­јев. На пр­вим стра­на­ма ње­го­ве бе­ле­жни­це пи­са­ло је: „Са­чу­вао сам, 18. јул 1918. го­ди­не, жи­вот прин­цу Бо­ри­су, из­ме­ђу ко­та 312. и 313. на фрон­ту пре­ма Ср­би­ма”...

Ко­ста Ђ. Кне­же­вић, Политика
 

Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Ћирилица и латиница под окупацијом

2021-01-24 08:38:39

О данима под окупацијом у Великом рату, одрастању младих тада у Београду и страху од окупаторске полиције, о ћирилици и латиници у то доба писао је...

Завичај је мислио да је Радомир погинуо

2021-01-17 07:02:43

ГУЧА – Како је, бој за бојем, пуком земљоделцу из Драгачева пошло да сачува главу, покаже непријатељу ко је ко и кући се врати са Орденом Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима?

Амери су насели на блеф: Како је СССР плашио Америку џиновским имитацијама оружја

2021-01-14 08:21:30

Трка у наоружавању између двеју светских сила током 1960-их подразумевала је коришћење свих могућих елемената застрашивања. Нико, међутим, није могао ни претпоставити да Совјети тако добро умеју да блефирају.

Мојковачка битка - Бадњи дан и Божић 1916. године

2021-01-07 07:54:50

Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.

Саракамиш: Како је 1914. руска армија до ногу потукла војску Енвер-паше

2021-01-02 08:03:14

У Турској близу града Сарикамиш стоји скромни споменик на коме је приказан војник са чалмом у униформи из 1914. године како на леђима носи смртно рањеног саборца. Споменик је посвећен аскерима Треће турске армије која је уништена испод зидина древног јерменског града дубоко у планини. Побијено је, рањено и заробљено 90.000 Турака (од укупно 120.000).

Како су руски двоструки агенти стигли до самог врха МИ6 и ЦИА?

2020-12-27 09:12:07

Током 20. века многобројне западне тајне операције су саботиране. Разоткривене су десетине тајних агената који су радили за Вашингтон и Лондон. У разоткривању њихових мисија огроман значај је имао рад двоструких агената. Наводимо три најефикасније руске „кртице“.

Генерала непораженог у ратовима покосила епидемија

2020-12-26 19:38:15

Умешно је командовао и само победе низао, отаџбину од окупатора прве ратне године ослобађао. Али кад су се та почетна дешавања Великог рата стишала њега, непораженог на бојишту, покосио је невидљиви непријатељ – подлегао је епидемији пегавог тифуса 1915. године.

Како је Немцима пропао блицкриг код Москве 1941. године

2020-12-26 08:42:08

Контраофанзива совјетских трупа код Москве у децембру 1941. године била је велико изненађење за Вермахт. Немци су били убеђени да је са Црвеном армијом већ завршено.

Урлик хијена

2020-12-23 16:15:23

Шуме око Републике Српске одувијек су биле пуне хијена. Ријетко су излазиле на видјело. Углавном су завијале ноћу и мучки, држећи везе са аутошовинистима и НВО јатацима у Српској, чекајући погодан тренутак. Постале би видљивије углавном када би се ми жестоко посвађали или када би нам споља најавили бичевање или тражили да се „самоукинемо“. Сада хијене имају комплетан угођај и најотворенији позив до сада.

Три најуспешније операције совјетских трупа у Авганистану

2020-12-20 09:37:50

Није било планирано да совјетске трупе у Авганистану саме ратују. Требало је да оне само пруже подршку авганистанској војсци, али је она била веома слаба тако да су сав терет ратовања на својим плећима изнели руски војници, пише Russia beyond.

rt - kolumne
baner rakija desno kolumne
baner apartman desno / kolumne
baner obzor desno - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: