Цариградска патријаршија и расколничка интернационала

Објављено: 14.02.2019.год.


Мешање Цариградске патријаршије у црквене прилике у Украјини, стварањем нове јерархијске структуре преко неколико јуридичких потеза, уз садејство политичких елита савремене Украјине, оптеретило је црквене односе у православној икумени. Легализација украјинског раскола, примањем црквених дисидената разне мотивације од Московске патријаршије, под омофор Фанара, представља потез цариградског патријарха Вартоломеја, којим је, најблаже речено, доведено у питање његов углед као „првога међу једнакима“. Историјски цариградски патријаршијски трон показао је у 20. и почетком 21. века све слабости које су се око њега манифестовале још у времену туркократије, а које се могу подвести под термин „источни православни папизам“. Посебно место овде заузимају фамозна укидања српске Пећке патријаршије 1766. и Охридске архиепископије 1767. године, две историјске словенске аутокефалне цркве које су духовно водиле балканске Словене византијског обреда. То је, наравно, посебна тема, неке нове историјске студије понашања Фанара према словенским аутокефалијама у прошлости.

Дипломатска активност Цариградске патријаршије и украјинских политичара предвођених председником Петром Порошенком, од јесени прошле 2018, па до почетка јанаура 2019. године није довела до праве и пуне аутокефалије нове Православне цркве Украјине. Фетишизација томоса, пропраћена од екстремних украјинских националиста покличима „ми имамо томос“, па до његове идолатрије шетњом кроз Винички крај, одакле је и апостата од канонске Украјинске православне цркве, бивши митрополит Симеон Шостацки, веома је далеко од суштинског значаја аутокефалије, која подразумева част и самосталност црквеног живота једне територије (народа) без било какве спољашње присиле. Изостало је признање нове аутокефалије у Украјини формалним изјавама поглавара помесних православних цркава и њихових харизматско-литургијским учешћем, у међусобном молитвеном животу и заједници. Осим Цариградске делегације на устоличењу новог „митрополита Епифанија“ није било пристуних архијереја других православних јурисдикција. 

   
Некадашни кандидат за патријарха Руске православне цркве митрополит кијевски Филарет Денисенко 1990. године, а сада анатемисани и рашчињени мирјанин Михаил примљен је са јесени 2018. године у општење од стране патријарха Вартоломеја, духовног вожда „цариградског, васељенског и Новога Рима“. Са Денисенка је скинута анатема и забрана служења, уз познато јелинско босфорско образложење да цариградски патријарх има право апелације и суђења у споровима осталих помесних православних цркава. Али, да ли је заиста тако? Убеђене присталице и заговорници „источног папизма“ овога пута су не само на речима, него и делима, уплели себе у најгори етнофилетистички пројекат садашњице, мешањем у праведне одлуке, независни живот и особене прилике највеће помесне православне цркве на свету – Московске патријаршије.

Самозвани кијевски патријарх Филарет, је као „глава безбожног и нечастивог зборишта створеног ради личне користи“ прљао не само Свету Кијевску Рус, него су се конци његових амбиција поклапали и спајали са тенденцијама парасинагога на Балканском полуострву. Филарет Денисенко је посетио Црну Гору 24. октобра 2010. године где је изразио подршку Мирашу Дедејићу, рашчињеном свештенику Цариградске патријаршије. На јавном скупу где су „служили заједничку архијерејску литургију“, речено је како „обе цркве“ заправо „пролазе исти и тежак пут до аутокефалности“, а сам Денисенко је рекао да је препрека постизању аутокефалије Православне цркве у Украјини Московска патријаршија, а „вашој црногорској православној цркви смета Српска православна црква“.
[1](https://www.youtube.com/watch?v=5jXnkm9i7Gk ). Мираш Дедејић као екстремни србофобни црногорски националиста (што је пандан примитивном национализму западних Украјинаца и њиховој русофобији), јесте оруђе у притисцима на Српску православну цркву, њену црногорско-приморску митрополију и друге епархије у Црној Гори, од стране прозападних и про-НАТО власти, режима Мила Ђукановића. Посматрано канонски и еклисиолошки Мираш Дедејић, који се представља као „црногорски архиепископ Михаил“ добио је „потврду народног избора“ и „хиротонију“ од стране расколничке Бугарске православне цркве 15. марта 1998. године, тачније од тзв. „Алтернативног Синода“ којим је председавао патријарх Пимен.[2] (https://www.youtube.com/watch?v=wlJxX8Fjj0U&t=425s). Ово већ довољно сведочи о њеној валидности и утемељености. Самозвани црногорски архиепископ и митрополит Михаил (Мираш Дедејић) био је у посети неканонској цркви анатемисаног Филарета Денисенка у неколико наврата.

 

    

Познато је да је патријарх Вартоломеј својевремено Мираша Дедејића ставио под забрану свештенослужења, одузевши му црквени чин, док је био парохијски свештеник у Италији, тј. у свези клира Цариградске патријаршије, 9. априла 1997. године. Исто тако, патријарх Вартоломеј је осудио Алтернативни Бугарски синод деведесетих година 20. века пруживши подршку канонском стању Патријаршије у Софији. Откуда, онда, канонско-правна казуистика једног језуитског типа у Фанару по питању „анатеме“ над Филаретом Денисенком, човеком чија се зла антисаборна дела виде и даље од граница Украјине? Модерни фанариотски гласноговорници и горди предавачи еклисиологије оправдавају потезе патријарха Вартоломеја да је могао „поседујући право интерпелације“ да скине анатему са Филарета Денисенка, једне црквене личности високог ранга који је многе савремене руске архијереје рукоположио још у совјетско време. Намерно се заборавља да је његово учешће у хиротонијама било пре рашчињења и одлучења од црквене плироме Руске православне цркве! Са друге стране, поставља се питање како је „патријарх васељенски и Новога Рима“ дозволио себи да буде потпора расколничкој интернационали која прижељкује развој догађаја на канонској територији Српске православне цркве по украјинском моделу, који данас искључиво пројављује еклисиолошки неред и једно опасно повећање степена насиља који проистиче из идентитетске конфузије.

Читајте више на Украјина и Новорусија из минута у минут

 

Радован Пилиповић
директор Архива Српске православне цркве
Православље

 


Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Из Ратног дневника „Ратни дани Ратне морнарице“

2020-03-26 19:07:48

”Оно што није забележено као да се није ни догодило”, приредио контраадмирал Бошко Антић

Први дан пакла: Из Ратног дневника команданта Треће армије

2020-03-25 19:55:14

Приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији

Први дан пакла: Из Ратног дневника команданта Треће армије II

2020-03-25 19:30:23

Приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији

Српска санитетска служба зауставила кугу из Цариграда

2020-03-23 10:24:19

Народ на нашим просторима мучиле су од давнина којекакве заразе и пошасти, а уз мере државе бранио се колико је знао и могао. Затварању граница Србије...

Кустурица: То је била цивилизација за коју се чинило да може све, а сада смо свједоци да не може ништа

2020-03-19 18:39:05

"Џаба им паре, немају рјешење за сићушног ковида"

Совјетска доминација на небу: Пет најбољих авиона из Другог светског рата

2020-03-15 09:00:58

Победа над Трећим Рајхом без сумње не би била могућа без совјетских храбрих пилота и авиона који су по многим параметрима надмашили немачке. 1. Јак-3 Јак-3 Юрий Королев/Sputnik Јак-3, јача...

Мендељејев није измислио формулу за вотку

2020-03-13 10:12:32

То сам сазнао на Универзитету у Санкт Петербургу гдје се овај чувени научник спавао и будио. У другом руском граду по величини, који је за вријеме царева био столица Мале, Велике и Бијеле Русије Самодршца.

Дамјановић: Хоће ли Његош добити бисту у Санкт Петерсбургу?

2020-03-10 13:52:20

Санктпербуршки државни универзитет (СПбГУ) најстарија је високошколска институција у Русији. Основан је у вријеме цара Петра Великог, 1726. године. Популарни СПбГУ старији је 29 година од...

Зашто је Наполеон напао Русију?

2020-03-08 13:49:25

Наполеонова инвазија на Русију била је његова највећа и најубојитија кампања, али је то уједно био и крах његове армије и крај његове владавине. Наводимо четири...

Редов Неђо и његова кобила

2020-03-08 08:52:43

Недељко Неђо Нешовић, село Кремна, рођен 1890. године. Девет Божића божићковао у униформи. Чувао козе у младости у Кремнима, па 1910. отишао војску да служи. Али...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: