О преговорима у Рамбујеу са борбених положаја - из ратног дневника команданта Треће армије

Објављено: 11.02.2019.год.

Ових дана новинари и политичари коментаришу преговоре у Рамбујеу сваки са својих политичких позиција. Исход преговора им је сада познат. Како је те преговоре у време њиховог догађања видео командант Треће армије, генерал-пуковник Небојша Павковић, који је са својим борцима био на борбеним положајима на који су непрекидно били на удару шишпарских терористичких снага, видећемо из његовог Ратног дневника. Припремио контраадмирал у пензији Бошко Антић

5. фебруар 1999.

Стицајем околности задесио сам се на Аеродрому „Слатина“ када је шиптарска делегација кренула на пут у Рамбује. По њих је долетео специјални авион. Око њега били су постављени паравани  који су спречавали да се виде чланови делегације. Јаке снаге  обезбеђивале су прилазе згради аеродрома и авиону. Чланови шиптарске делегације стизали су један по један и свако у једном џипу ОЕБС-а, а регулисање саобраћаја, од Приштине до Аеродрома „Слатина“, вршили су припадноци МУП-а. На Аеродрому су били челници ОЕБС-а, генерал Древенкијевич, пуковник Чаглински и још један члан ОЕБС-а,  за кога су ми рекли да је Келер. Са наше стране био је генерал Душан Лончар. Иза постављених паравана видео сам само ноге чланова делегације, али нисам знао о коме се ради. Нешто касније, од припадника Службе државне безбедности сазнао сам да су у делегацији припадници ОВК Хашим Тачи, и да је он шеф преговарачког тима, и Јакуп Краснићи. Међународној заједници није сметало што су за шефа преговарача прихватили  вођу ОВК, коју је само пре годину дана, 23. фебруара 1998. године, специјални изасланик америчког председника за Балкан, амбасадор Роберт Гелбарт, назвао терористичком организацијом.

Према званичном сопштењу, нашу делегацију предводио је проф. др Ратко Марковић, потпреседник Владе Србије, а чланови су били, потпредседници Савезне владе, Никола Шаиновић и проф. др Владо Кутлешић, Сокољ Ћусе, члан Косовске демократске иницијативе, Војислав Живковић, представник Срба и Црногораца са Косова и Метохије, Зејнелабедин Курјеш и Гуљбехар Шабановић у име Национа,лне заједнице Турака, Ибро Вајт у име Националне заједнице Горанаца, Рефик Сенадовић у име Националне заједнице Муслимана, Љуан Кока у име националне заједнице Рома и Ћерим Абази у име Националне заједнице Египћана.

Док су у Рамбујеу вођени преговори, ОВК је спроводила тероризам на читавом простору Косова и Метохије. Пола сата после поноћи терористи су телефоном обавестили Абдулаха Дема из Приштине да ће напасти његову кућу, што се и обистинило. Око 1.05 часова на његову кућу отворена је ватра из аутоматског наоружања. Око 20.00 часова у селу Велики Штупељ, у општини Клина, нападнута је породична кућа Радоша Мисирлића. За време напада у кући су били супруга Станка, мајка Драгана, син Милоје и ћерка Слађана. У центру Приштине терористи су активирали експлозивну направу код минимаркета „Almir“ власника Енвера Шаље. Од експлозије је погинуо  власник минимаркета и Вљораа Кумоли, а тешко повређен Артон Ајети  који је преминуо у болници. У 21.00 час у Вучитрну група наоружаних терориста упала је у кућу Станке Шћепановић, извршила преметачину, а затим је претукли кундацима наневши јој тешке телесне повреде. Верификациона Мисија ОЕБС-а није хтела, или није могла, да спречи терористичке нападе.

6. фебруар 1999.

Почели преговори у Рамбујеу. Споразум Милошевић – Холбрук, практично је пропао, што је потврђивала ситуација на терену, а преговори у Рамбујеу, су  организовани да би се ''српска страна'' окривила за неспровођење Споразума. Извођењем терористичких акција, за време трајања „преговора“ у Рамбујеу, ОВК је желела да по сваку цену „минира преговоре“ и да Међународна заједница за неуспех оптужи СР Југославију. Јединице Приштинског корпуса и полиције су се максимално уздржавале да одговоре на нападе и провокације, свесне да су под будним оком верификатора, сателита и АWАCS-a  НАТО-а. Знали смо да Међународна заједница и НАТО само чекају повод да би нас оптужили. Челници Међународне заједнице и НАТО су знали праву истину да је наша земља извршила све обавезе из Споразума. То је потврдио и генерал Клаус Науман, један од челних људи у ј структури НАТО-а, у својој изјави да су југословенске власти испоштовале Споразум са Холбрруком, и признао „да заиста није било лако повући 6.000 припадника полиције за само 24 часа, али они су успели“. Док се одвијала ова активност у Рамбујеу   на војном плану Команда Треће армије је предузела мере да спречи могућа изненађења. Задаци које је поставио ГШ ВЈ, у склопу Директиве „-3“,  били су  основа за поступање јединица Армије у наредном периоду.

7. фебруар 1999.

Информације о преговорима у Рамбујеу добијао сам преко средстава информисања. У извештајима наших медија, преовладавали су коментари да је наш тим представљао  нашу земљу, суверену државу, а да је Контакт група, у исту раван са њом, као равноправну страну ставила једнонационалну групу косовских Албанаца, која оспорава суверенитет државе у којој живи и коју угрожава тероризмом. 

За посреднике у преговорима су одређени министри иностраних послова Француске, Ибер Ведрин, и Енглеске, Робин Кук. Према  информацијама из медија, разговори су од почетка били импровизација, јер су организатори били неорганизовани и неприпремљени. 

Пратећи те извештаје и догађаје на простору Косова и Метохије и у суседним земљама, наслућивао сам да од тих преговора неће бити ништа и да ће  неуспех на преговорима бити повод за агресију НАТО-а на СР Југославију.

13. фебруар 1999.

Док су се у Рамбујеу водили „преговори о миру“, терористи ОВК извршили су до тада незабележене терористичке акције према својим сународницима. На пијачни дан, када је највећа гужва, у Урошевцу, Косовској Митровици и Подујеву активиране су експлозивне направе у којима је погинуло шест а повређено 84 цивила Шиптара. У Косовској Митровици погинула су три, а рањено 48 лица. У Подујеву је погинуло три, а рањено 24 цивила. Подаци о погинулим и рањеним нису били доступни полицији и Војсци. У Урошевцу је ативирана експлозивна направа велике разорне моћи испред улаза у зграду „Југобанке“. У експлозији је рањено 12 цивила Шиптара: Шефки Бехљуљи, Шефћет Сулјемани, Агрон Мустафа, Басри Сејдију, Агрон Ибиши, Рамадан Мјаку, Сали Мехмети, Хетем Седију, Џељадин Бехљуљи, Наим Реџај, Садик Хасан и Рафиз Асими.  Терористичке акције, по сценарију „Маркале“ и „Рачак“ у градовима  терористи су најављивали последњих месеци. Извршене су на данашњи дан у време када се у Рамбујеу разговара о миру. Овим терористичким акцијама ШТС желе да окриве српске снаге да убијају невине албанске цивиле и осујете постизање договора за мирно решење проблема на Косову и Метохији.  Представници Мисије ОЕБС-а нису ни покушали да спроведу истрагу и пронађу извршитеље. Наставили су да се шепуре по Косову и Метохији, као да се ништа није догодило. Показало се да за тероризам не могу да оптуже припаднике ВЈ и МУП-а  јер у овим градовима нису били присутни ни Срби, а ни Полиција и војска.

15. фебруар 1999. 

Примио сам информацију о резултатима разговора у Рамбујеу, која је била за мене потпуно изненађење. Према тој информацији у Рамбујеу није ни било правих преговора двеју делегација. Посредници у преговорима учинили су све да се наша и шиптарска делегагација уопште не сретну, а преговори су вођени са преговарачком тројком Контакт групе.

У току дана без „мешања“ посматрача ОЕБС-а, на Косову и Метохији су настављене терористичке акције. У центру Призрена дошло је до сукоба полиције и терориста, када су полицајци покушали да зауставе моторно возило „Голф“, у коме се у униформи ОВК налазио терориста Сеад Бајрами, са још двојицом припадника ОВК. Када су полицајци отворили ватру, терористи су одговорили ватром и успели да изађу из возила и побегну у непознатом правцу. У Ђаковици је терористичка група у 19.15 часова зауставила путничко возило у коме се налазио Казија Баским и после малтретирања одузела  возило.

17. фебруар 1999.

Изведена је „Анализа борбене готовости“. Присуствовали су генерал-пуковник  Драгољуб Ојданић, команданти стратегијских групација Прве армије, генерал-потпуковник Србољуб Трајковић, РВ и ПВО, генерал-потпуковник Спасоје Смиљанић, командант Нишког корпуса, генерал-мајор Негосав Николић, командант Приштинског корпуса, генерал-мајор Владимир Лазаревић, помоћници  начелника ГШ ВЈ и Команде Треће армије. Отварајући анализу, истакао сам најважније успехе Треће армије у протеклој 1998. години:  (1) одбрана територијалног интегритета земље; (2) обезбеђење државне границе са Албанијом; (3) сузбијање тероризма на Косову и Метохији; (4) заштита српског и осталих народа, јединица и објеката. Нагласио сам да се изградња борбене готовости Треће армије реализовала у врло сложеним условима који су се стално погоршавали. Томе су највише допринели безбедносна ситуација на Космету, недостатак новчаних средстава и рестриктивна потрошња. У тим околностима Армија и Приштински корпус показали су чврстину, несаломљив морал и одлучност у борби против терористичких и сепаратистичких снага.

У свом  излагању начелник ГШ ВЈ, генерал-пуковник мр Драгољуб Ојданић, одао је призање припадницима Армије за врло добре резултате постигнуте у одбрани интегритета земље, сузбијању тероризма и обезбеђењу државне границе. Нагласио је да су Трећа армија, а посебно Приштински корпус, допринели  стабилизацији укупног стања на Косову и Метохији и створли услове да се проблеми у јужној српској покрајини решавају мирним путем и политичким средствима.

Том приликом је рекао: ''“Користим прилику да припадницима Треће армије, а посебно Приштинског корпуса и граничним јединицама, одам призање за успешно извршене задатке обезбеђења државне границе, спречавања убацивања диверзантско-терористичких група у нашу земљу и њиховог разбијања, те обезбеђивања објеката. Одајући вам признање истовремено сам дужан да кажем да ће у евентуалној ескалацији стања на Косову и Метохији, терет задатака и даље носити Трећа армија и Приштински корпус. Наше државно и војно руководство и народ с правом очекују да ће припадници Треће армије, како је потврдио и командант, генерал-потпуковник Павковић, високопрофесионално и уз изражени патриотизам извршити сваки будући задатак и тиме допринети очувању територијалног интегритета, суверенитета и уставног поретка земље. То ће бити ваш најбољи допринос миру и слободи на овим просторима и у нашој земљи... Одбрана Космета стратегијски је задатак ове земље и наш највећи национални интерес. Одбрана Косова и Метохије нема цену. Изгубимо ли Космет, губимо Србију, Југославију и нашу слободу која треба да буде наша светиња и која треба да буде ношена у срцу и осећањима сваког нашег грађанина. Сасвим је јасно да је задатак број један у ВЈ и Трећој армији  висока борбена готовост свих команди, јединица и установа и спремност да се брани и одбрани Косово и Метохија и по цену највећих жртава“.

„Ми, припадници Треће армије, смо потпуно спремни да бранимо нашу земљу без обзира о којем се противнику ради имајући у виду оно што смо у нашој заклетви рекли: 'не жалећи да у тој борби дамо и свој живот'. Нас не занима који је противник у питању, ми знамо да имамо једну отаџбину и да је сада време да је бранимо... ако је сада изгубимо никада је нећемо имати.“, генерал-потпуковник Небојша Павковић, 17. фебруар 1999. године

Оваква реторика начелника ГШ ВЈ, Ојданића, ме је изненадила и позитивно утицала на све присутне старешине. Сви који су узели учешће у дискусији су високом оценом оценили постигнуте резултате Треће армије и Приштинског корпуса и сви су о наредним задацима, посебно у случају агресије НАТО-а на нашу земљу, изразили велику мотивисаност да се земља брани. 

После дужег размишљања и процене, донео сам данас  коначну одлуку да упутим наређење јединицама Армије за подизање борбене готовости на виши ниво и за дисперзију ратних материјалних резерви. Очекивао сам да ћу наређење за ове активности добити од  ГШ ВЈ, али њега није било. Још једном сам проучио Директиве „-3“, али нисам пронашао упориште за моју одлуку да приступим расељавању ратних материјалних резерви. Без обзира на то, морао сам да „идем корак испред догађаја“ и да следим војничку логику и не дозволим да ратне материјалне резерве буду уништене или заплењене од стране ШТС. Наредио сам оперативцима да припреме предлог наређења.

Да сам био у праву  потврдила је процена  коју сам добио из ГШ ВЈ 18. фебруара 1999. године, о политичко-обавештајној ситуацији, у којој је писало да се настављају притисци на нашу земљу да прихвати довођење мировних снага на Косово и Метохију и да су могућа два исхода разговора у Рамбујеу: (1) изналажење компромиса и (2) бомбардовање СРЈ ако се не прихвати План који је понуђен нашој делегацији у Рамбујеу.  Према сазнањима обавештајне службе ВЈ, САД врше притисак и убеђују шиптарску страну да прихвати понуђени договор, да би се наша страна оптужила за неуспех преговора, што би створило нове услове за даље потезе Међународне заједнице. У функцији притисака на нашу земљу  отпочеле су припреме за довођење Четврте оклопне бригаде оружаних снага Немачке у Македонију  која треба да стигне у луку Солун до 25. фебрура 1999. године. У току дана у Македонију допутовали су генерални секретар НАТО-а, Хавијер Солана, и командант НАТО-а,  генерал Кларк, ради решавања правних, техничких и других питања за довођење снага НАТО-а. 

Текст Споразума, који је имао назив „Привремени споразум за мир и самоуправу на Косову“, није био резултат  договора наше и шиптарске делегације, већ су га сачинили организатори и представља замку и превару за одвајање Косова и Метохије од Србије. У крајњем, суштина Споразума је да се на Косову и Метохији уведе цивилно и међународно војно присуство ради успостављања демократије. Он је подразумевао да се после три године дефинише коначно решење за Косово и Метохију, на основу воље народа, на референдуму. По њему, Србија нема више суверенитет, не само на Косову и Метохији, већ и на осталом делу територије. На наш преговарачки тим вршен је притисак да потпише текст тог Споразума и стављен је пред избор, окупација земље или бомбардовање. Захтев се свео на „прихватите НАТО трупе, или следи бомбардовање“. Предлози нашег тима нису ни расправљани. И албанска делегација није хтела да потпише за њих овако „скандалозни документ“. Интервенисао је Стејт департмент и преко саветника и портпарола Џејмса Рубина, пренео Албанцима поруку, да ако не прихвате споразум неће моћи да бомбардују Србе. Шиптаре је убеђивао и британски шеф дипломатије, Робин Кук, да прихвате споразум и омогуће да НАТО може да предузме акције против Срба.

Наша делегација морала се придржавати „Закључака Народне скупштине Републике Србије“  да може прихватити само захтеве за „високим степеном самоуправе на Косову“, а не оне који воде независности Косова и Метохије, статусу треће федералне јединице и кидању правних, политичких и економских веза унутар Србије; захтеве којима се даје пуна равноправност свим националним заједницама које живе на Косову и Метохији, без могућности мајоризације од стране Шиптара; за сва решења која су усклађена са  уставима СР Југославије и Србије и међународним стандардима у области људских и грађанских права и права припадника националних мањина, а не може да прихвати присуство страних војника на нашој територији под било каквим изговором спровођења постигнутог споразума. То је био мандат српске делегације и није се могао мењати. 

19. фебруар 1999. 

Психолошко-пропагандне активности појединих чланова Мисије ОЕБС-а настављене су и даље. На основу извештаја пуковника Котура, официра за везу са Мисијом ОЕБС-а, на захтев генерала Древинкијевића, у Приштини је одржан састанак на коме су присуствовали генерал Лончар, пуковник Котур, пуковник полиције Мирослав Мијатовић из Штаба МУП-а, и представник СМИП, господин Митић, на коме је разговарано о повећаној активности ВЈ и пружању помоћи у случају евакуације Мисије са Косова и Метохије.  Било је то очигледно лицемерје овога генерала који,  уместо да контролише и утиче на терористе ОВК  који су сваког  дана изводили терористичке акције,  оптужује ВЈ за ''повећану активност'' и тражи помоћ за време повлачења Мисије са Косова и Метохије. Намерава да „нас уплаши“ да ће Мисија да напусти Косово и Метохију ако наша делегација у Рамбујеу не прихвати понуђени Споразум. Генерал Древеникијевич саопштио је да Мисија ОЕБС-а располаже инфомацијом да припадници МУП-а припремају акције према Мисији, преобучени у униформе ОВК и да спремају атентат на шефа Мисије,  Вокера. Међутим, пуковник  Мијатовић је одбацио информације као нетачне.


У току дана настављени су напади на јединице Приштинског корпуса. У 6.25 часова на положаје јединица Борбене групе „1“ 15. оклопне бригаде у селу Обранџа код Подујева, отворена је јака минобацачка ватра, на коју је јединица одговорила. У исто време напад је извршен и на јединице ове Борбене групе у селу Доња Лапаштица и Велика Река код Подујева. У 11.45 часова нападнута је група старешина из 549. моторизоване бригаде у рејону објекта Широко, јужно од Суве Реке, а напади су извршени на јединице Приштинског корпуса у рејонима села Студенчане, Слапужане и Раштане код Суве Реке. Напади су прошли без последица по људе, а у селу Студенчане оштећено је моторно возило од дејства минобацача. О нападима је одмах извештена Мисија ОЕБС-а. Поводом ових догађаја у гарнизону Призрен одржан је састанак са представницима Мисије  на коме су разматрана питања о догађајима у рејону Суве Реке, о повлачењу верификатора из Драгаша и села Жур, о догађајима у Призрену у току ноћи и извештавању Мисије о активностима ВЈ. Официр за везу одговорио је да је око 11.45 часова у рејону Широко на к. 418 отворена ватра на возила ВЈ и да је јединица одговорила на напад, да из ВЈ нико није упутио захтев за исељења Мисије ОЕБС-а из Драгаша и села Жура и да је о вежби, која је изведена у околини Призрена, извештена Мисија ОЕБС-а, 24 часа раније. Због усложњавања безбедносне ситуације и све веће неизвесности о резултатима преговора у Рамбујеу, наредио сам јединицама да у 12.00 часова отпочну  дисперзију ратних материјалних резерви, а да Борбена група „211“, и Армијска борбена група 203. мешовите аартиљеријске бригаде, у 14.00 часова.  напусте Касарну „Топлички устанак“ у Куршумлији и поседну предвиђене рејоне, ван територије Косова и Метохије, Борбена група “211“ у рејону превоја Преполац, северно од Подујева, а Армијска борбена група  „203“ у рејону Куршумлијске Бање.

Из Рамбујеа је стигла информација да је Контакт група одлучила да се пролонгира рок за постизање споразума у Рамбујеу, од 20. за 23. фебруар 1999. године. 

У вези с тим на конференцији за штампу у Рамбујеу  Мадлен Олбрајт је изјавила: „Ако одбијемо ДА од обе стране, имаћемо имплементационе снаге на Косову. Ако разговори крахирају зато што Срби не кажу ДА, имаћемо бомбардовање. Ако разговори крахирају због тога што Албанци не кажу ДА, ми нећемо бити у могућности да их подржавамо и, у ствари, мораћемо да пресечемо сваку помоћ коју добијају споља. Ако преговори пропадну зато што су обе стране рекле НЕ, неће бити бомбардовања Србије, и ми ћемо покушати да смислимо начине како даље да контактирамо две стране“.Поједини чланови наше делегације коментарисали су овакве ставове државног секретара САД као диктат и ултиматум нашој делегацији и као сугестију албанској делегацији шта треба да уради.

Предосећао сам да се разговори у Рамбујеу неће добро завршити за нашу земљу и да је агресија НАТО-а све извеснија. Размишљао сам како да пре тога остварим контакт са свим припадницима Армије. Није било могуће то остварити обиласком јединица и сетио сам се предлога пуковника Старчевића да пошаљем поруку војницима и старешинама, из које ће сазнати информације о тренутној политичко-безбедносној ситуацији, као и свему што нас очекује у наредном периоду. Дао сам му тезе по којима ће припремити предлог текста поруке, и већ сутрадан ми је на столу, међу приспелом поштом, био предлог текста поруке припадницима Трећа армија.

Порука припадницима Треће армије

Војници и старешине! 
Вољом светских моћника угрожен је најсветији део, колевка наше нације и отаџбине, угрожен је Космет. Угрожена је колевка српске државности, духовности и културе. Хоће да нам угасе луч слободе и непокора.  Уз подршку данашњих светских силника, предвођених САД, шиптарски сепаратисти су насрнули на нашу част, животе и постојање на овом, косметском тлу, које је одвајкада било српско. Хоће да га отму, отцепе и припоје Албанији, да би остварили свој вишедеценијски сан о тзв „Великој Албанији“. Деценијама су, са већим или мањим интензитетом, подршком својих господара вршили прогоне, палили куће и имања, убијали, силовали и застрашивали Србе и Црногорце да би створили етнички чисто Косово и Метохију.   Космет је одувек био симбол и светионик Србије. Он је био и остао извор мита и стварности о јунаштву и патриотизму.Тај мит и порука кроз векове у крви је и сећању сваког Србина.  Ти исти терористи припадају народу који никада није имао врлина нити војничких победа. Увек се приклањао онима који су желели да Србе виде на коленима. Увек су били на страни поражених, а своје господаре или савезнике су издали. „Краси“ их, дакле, подмуклост, а напајају се мржњом према српству. Хоће да отму оно што им не припада. Журе и желе да искористе светског тиранина који комада државе, ради својих интереса.  Војници и старешине!  Бројни споменици, духовна и световна здања, као симбол непокора, слободе и постојања и завет опстајања, траже од нас да очувамо национални понос, част и достојанство. Ми друге Отаџбине немамо. Многе су војске долазиле да нас поробе. Долазиле и одлазиле поражене. Многи су силници хтели да нас поробе и физички униште. Хтели, али нису успели.  Ми смо и сада, као и у целој нашој вишевековној прошлости, желели да живимо у миру. У рат смо кретали само када нам је био наметнут, кад смо хтели и освајали сопствену слободу. Силници нам, у име права силе, намећу рат. Ако затреба примимо га храбро и јуначки, онако како доликује потомцима Кнеза Лазара, бесмртних Обилића, Синђелића, Вукотића, Тепића, Остојића и многих других знаних и незнаних јунака који остадоше у колективном памћењу нашег народа.  Будимо на стражи очувања националне части, поноса и достојанства. Ми смо, будите уверени, и ја верујем у нас, да смо дорасли овом великом историјском тренутку и да ћемо часно извршити задатке који се поставе пред нас. То од нас траже погинули витезови из Косовског боја, убијени српски и црногорски војници, подофицири и официри, од шиптарских банди у Првом и Другом светском рату, као и наши дојучерашњи саборци погинули у обрачуну са шиптарским терористима. То од нас тражи отаџбина.Ви сте синови наше отаџбине. Отац вам је Космет, а мајка Морава. Ваша су имена Богови дужности. Зато, докле год живимо нека сваки откуцај наших срца збори, „СЛОБОДА !“, слобода колевци српства – Космету!   Слобода отаџбини! То је пут којим се корача у будућност. То је пут  Сигуран сам у све нас да се нећемо стидети пред потомцима. Зато се од свих нас тражи да истрајемо, а у рату ако нам буде наметнут, победимо. На том плану желим вам јуначко здравље, срећу и успех.  Живела Република Србија! Живела Савезна Република Југославија! Живела Војска Југославије!. 

21. фебруар 1999. 

У преподневним часовима добио сам процену Обавештајне управе, из које је било јасно  да се настављају претње о ваздушним ударима на СР Југославију. Највиши званичници САД, председник Клинтон, државна секретарка Олбрајт, министар одбране, Коен, и генерални секретар НАТО-а, Солана јавно прете СР Југославији бомбардовањем. Министар одбране, Коен, одобрио је пребацивање из САД у Европу 51 авиона, од којих су 12 типа Ф-117 и стратегијских бомбардера Б-52. Пентагон је обелоданио детаље из плана о ваздушним ударима НАТО-а, да ће први ваздушни удари бити изведени са око 80 крстарећих пројектила. Ваздушне снаге НАТО-а су и даље у 48-часовној готовости, а у Македонију је пристигао контигент од 12 тенкова из састава оружаних снага Италије. Очекује се и долазак јединица из састава Корпуса НАТО-а за брзо реаговање и контигента оружаних снага Немачке и Велике Британије. Поморске снаге САД и НАТО-а налазе се у Јадранском мору. Носач авиона »Фош» (Француска) маневрише у централном делу, а поморске снаге за Медитеран у јужном делу Јадрана. Према обавештајним информацијама, носач авиона «Ентерпрајз» (САД), у пратњи са два-три брода, маневрише у рејону Тиренског мора. Тренутно груписање ваздушних и поморских снага НАТО-а у окружењу је 440 авиона, од којих 328 борбених, 20 борбених бродова са 120 крстарећих пројектила.  У овом документу су дати предлози за предузимање мера на нивоу СР Југославије и ГШ ВЈ у случају агресије: „раскинути Споразум са НАТО-ом о операцији 'Орлово око', због несврсисходности; покренути офанзиву против терориста,  имати у виду опасност од великих цивилних жртава, с обзиром на чињеницу да се већина војних објеката налази у насељеним местима; бити спреман за појаву великог броја избеглих лица са Косова и Метохије и на нивоу ГШ ВЈ предузети мере појачане борбене готовости и мере противваздушне заштите у циљу спречавања изненађења“.

22. фебруар 1999.

После поноћи, у Kоманду Приштинског корпуса стигао је телеграм – „Информација о  условима за међународно цивилно и војно присуство на Косову“, односно војни део Споразума –документ-Анекс, који је био један од „камена спотицања“ у Рамбујеу.  У току „преговора“, овај документ није ни показан нашој делегацији. Од чланова делегације се тражило да  потпишу Споразум „на слепо“ после чега ће бити обелодањен. У Анексу Споразума је било предвиђено да у циљу успостављања мира, разоружања и поверења на Косову  НАТО распореди војне снаге, КФОР, који би се састојао од копнених, ваздушних и поморских јединица и био потчињен НАТО-у. Осим КФОР-а никакве друге опужане снаге, ни под којим условима, не би могле поново да уђу или да остану на Косову и Метохији без изричитог пристанка КФОР-а. Анекс је предвиђао да се ВЈ повуче, а да на Косову и Метохији остану „пограничне“ снаге до 1.500 људи, које могу бити повећане допунским особљем које неће прећи 1.000 људи. Предвиђено је да после 90 дана командант КФОР-а може увек да промени број припадника ВЈ. Очигледно је да је међународна заједница желела да НАТО по сваку цену дође на Косово и Метохију и да присуство НАТО-а не би било  територијално ограничено само на Косово и Метохију већ на целу Србију и СР Југославију.

У Анексу Споразума, у додатку „Б“, предвиђено је и следеће: „(1) да ће особље НАТО-а поштовати законе СРЈ, под условом да је поштовање тих закона у сагласности са ''повереним мандатом'', да ће се уздржати од свих активности које нису у складу са природом ове операције; (2) да особље НАТО-а неће подлегати прописима, у погледу пасоша и виза и захтевима за пријављивање који важе за странце; (3) да ће особље НАТО-а уживати имунитет у погледу било ког хапшења, истраге и притвора од стране органа СР Југославије; (4) да ће НАТО и особље НАТО-а уживати имунитет од тужби било које врсте; (5) да ће особље НАТО-а уживати, заједно са својим возилима, пловилима, ваздухопловима и опремом слободан и неометан пролаз и несметан приступ широм СР Југославије, укључујући и одговарајући ваздушни простор и територијалне воде. Ово ће укључити, али се неће ограничити само на то, право на логоровање, маневрисање, смештање и коришћење свих области или објеката који су потребни ради подршке, обуке и операција; (6) да ће особље НАТО-а бити изузето од плаћања дажбина, пореза и других трошкова и прописа у вези са инспекцијом и царином; (7) да се НАТО-у неће наплаћивати никакви трошкови за ваздушну навигацију, слетање или полетање ваздухоплова, као што се неће наплаћивати никакви трошкови, порези или намети за бродове НАТО-а. Возила, пловила, ваздухоплови који се користе као подршка овој операцији неће подлегати захтевима за лиценце или регистрацију, нити за комерцијално осигурање; (8) да ће НАТО-у бити дато право на коришћење аеродрома, путева, железница и лука без надокнаде трошкова, пореза, дажбина или неких других наплата за коришћење; (9) да ће НАТО-у бити дозвољено да користи интерне поштанске услуге. СР Југославија  и Србија ће на једноставан захтев, пружити све телекомуникационе услуге, укључујући и емитовање потребно за операцију, по одлуци НАТО-а. То укључује право на коришћење средстава и услуга потребних да се обезбеди могућност комуницирања, као и право на коришћење целокупног електромагнетног спектра за ове сврхе, без накнаде; (10) стране ће обезбедити, без накнаде, јавне објекте који НАТО-у могу бити потребне за припрему и вршење операције; (11)  у вршењу својих овлашћења која има на основу Споразума, НАТО има овлашћења да притвара лица и да их што пре преда одговарајућим органима“.  Два пута сам прочитао документ и схватио да би прихватање ових услова било горе но да је СР Југославија  капитулирала у рату. На маргини документа неко је написао: „И новинари, који су видели ово, изјавили су 'да нема владе у свету која би то могла да прихвати“. После овог документа био сам сигуран да је рат неизбежан. Догађаји у Рамбујеу утицали су и на понашање ОВК на терену. Охрабрени сазнањем исхода преговора наставили су са терористичким нападима. И на политичком плану сепаратисти су били активни. Према информацијама 14. контраобавештајне групе, руководство терористичке организације „НПК-ОВК“ у Швајцарској не одустаје од намере да оружаним путем оствари независност, односно стварање „Републике Косово“.  За њих је било неприхватљиво да албанска делегација у Рамбујеу прихвати разоружање ОВК, јер би то, по њима, значило „потпуни нестанак ОВК“ и ''вечни останак Косова у границама Србије''. У вези с тим у Љубљани је, још 19. фебруара 1999. године, одржан састанак на коме су присуствовали Адем Демаћи, Хашим Тачи и трочлана делегација бивших официра ЈНА. На састанку је договорено да, уколико се албанској делегацији наметне потписивање неповољног споразума, Адем Демаћи одбаци такав споразум, а Албанску делегацију у Рамбујеу прогласи некомпетентном. Према информацијама које су стизале из Рамбујеа, било је сигурно да наша делегација  неће потписати понуђени Споразум. НАТО агресија  на СР Југославију лебдела је у ваздуху. Наша земља је и раније била у сличним ситуацијама, али је увек у последњем тренутку преовладао разум. Потајно сам се надао да ће се то десити.   


23. фебруар 1999.

Са нестрпљењем сам очекивао прве јутарње вести и читао извештаје о завршници разговора у Рамбујеу. Ово је последњи дан да се стање промени на боље за нашу земљу. Генерал Лазаревић ме позвао да на терену обиђемо Борбену групу „3“ 15. оклопне бригаде, у рејону Голеша, и Борбену групу „3“ 243. механизоване бригаде, у рејону села Догановићи. Пре поласка сачекао сам да чујем вести из Рамбујеа. Саопштено је да је на преговорима, од 6. до 23. фебруара, наша делегација прихватила и потписала десет принципа које је Контакт група формулисала 29. јануара у Лондону и изразила спремност да уз, одређене измене, потпише политички део споразума, али не и војни. Многе тачке Споразума биле су непознате и неприхватљиве, а наша земља није могла да дозволи: долазак страних трупа са широким овлашћењима и одржавање референдума, који би Албанцима после три године омогућио отцепљење. Албанска делегација је потписала и војни део Споразума, по наговору Робина Кука. Наша делегација је доведена у тешку ситуацију и оптужена је  да није хтела да потпише
''Споразум''. Организатори преговора саопштили су да „Срби не пристају на аутономију“ Косова и Метохије. Међутим, светска јавност није упозната да је од наше делегације тражено да пристане на окупацију земље и тако је на перфидан начин обманута светска јавност о правим разлозима неуспеха разговора. У разговору са генерал-мајором Лазаревићем, закључили смо да је постојао добро смишљен сценарио, који на дан завршетка „преговора“ у Рамбујеу, треба да помогне  да се оптуже снаге МУП-а и Војске.  Међутим, овај 23. фебруар 1999. године записао сам у дневнику као дан када су  „завршени преговору у Рамбујеу“ и дан када су демаскиране намере светских моћника. Коментари на нашим медијима бавили су се анализама „завршених преговора“.

Шта се заиста десило у Рамбујеу, најбоље је објаснио Милан Милутиновић, председник Србије, који је изјавио: „Десила се невиђена неправда. Цела представа је режирана да ми прихватимо неприхватљиво или следе бомбе''  и оценио преговоре речима: ''Све у свему, имали смо дате и унапред неприхватљиве дилеме да бирамо или бомбе ако не прихватимо споразум или трупе за нешто бољи споразум, али  тако да се створи нуклеус неке будуће државе на Космету“. Вођа српске делегације у Рамбујеу, проф. др Ратко Марковић,  коментарисао је да су то били „најчуднији мировни преговори у историји европских сукоба, на којима су обе стране, 'постигле споразум' да о сопственим неспоразумима разговарају на неком другом месту у неком другом замку“. Медији су објавили и садржај писменог саопштења делегације Владе Републике Србије поводом завршених преговора које је упућено и амбасадорима Кристифору Хилу, Волгангу Петричу и Борису Мајорском. У њему је наведено: да је на разговорима у Рамбујеу постигнут напредак у дефинисању политичког решења о суштинској самоуправи на Косову и Метохији, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије и СР Југославије и да сви елементи самоуправе треба да буду познати и јасно дефинисани, да је СРЈ спремна да разговара о делокругу и карактеру међународних снага, које би биле распоређене на Косову и Метохији ради спровођења споразума; да су Република Србија и СР Југославија спремне да наставе са радом после разумног рока да би се створили услови за прихватање другачијег приступа у решавању свих питања; да су неопходни непосредни разговори двеју делегација.

Поводом завршених „преговора“ огласили су се многи страни званичници, од којих је најубедљивији био бивши министар одбране Велике Британије и искусни обавештајац, Џон Гилберт, који је поводом услова који су били постављени нашој делегацији изјавио да „Милошевић никако није могао да их прихвати, јер су они били и формулисани са циљем да не буду прихваћени“. Уморан и разочаран оваквим развојем догађаја у Рамбујеу само сам површно прелистао дневну штампу и лист „Војска“. Запазио сам да је новинар, коме сам дао интервју, коректно пренео моје речи. Посебно сам обратио пажњу на једну кључну реченицу коју сам том приликом изрекао: „Ми војници, када одлучујемо да бранимо земљу, не одлучујемо се према томе колико је  јак противник  који треба да нас нападне, већ зато што нас и закон и устав i наша професионалана патриотска обавеза на то упућује. Ми смо наређење Врховне команде, председника Милошевића и државног врха за одбрану земље схватили као наређење да по сваку цену бранимо Космет и Србију, макар дали и своје животе“.

За штампу припремиo, Бошко Антић, контраадмирал у пензији


Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Битка за Берлин: Велики окршај на самом крају великог рата

2019-04-17 05:52:52

Битка за Берлин је била последња велика војна операција Другог светског рата у Европи. То је поред Стаљинградске битке био један од највећих окршаја у историји човечанства.

Како танкери превозе руски течни гас преко Северног леденог океана

2019-04-14 09:53:41

Посада од тридесет чланова (мушкараца и жена) опслужује транспорт 172.000 кубних метара течног гаса танкером у Европу. Тај подухват није дечија игра. У питању су стотине...

Драгачевцу похвала војводе Мишића

2019-04-14 09:25:04

Mислило се да је погинуо, те је Радомир Станојевић, грешком добио споменик 1915. године – још за живота. А овај Драгачевац, свој овоземаљски пут окончао је...

О „грађанском браку“ и другим полним слободама

2019-04-13 17:39:18

У борби против човека или друштва довољно је само да се разврати (или човек, или друштво). Остале ствари које се тичу његовог распада и уништења развраћени...

 Смртоносна заседа – очи у очи са ОВК

2019-04-13 11:34:14

У секунди смо се, са даљине од 40 до 50 метара, погледали очи у очи. Већ следећег тренутка подижу пушке, почињем да трчим, чује се пуцњава, погађају ме меци, сећа се Душко Шљиванчанин

Рат на Кошарама почео је 30. септембра 1998.

2019-04-11 21:04:02

До 24. марта 1999. године нисмо предузимали никакве посебне нове мере, јер смо их предузели још 1998. године, објашњава пуковник Душко Шљиванчанин кога је почетак НАТО агресије затекао у Ђаковици

Кошаре: Јачи од ОВК пешадије и НАТО авијације

2019-04-10 21:26:54

У борбама учествовале многе јединице Војске Југославије, али су током прва два дана напад непријатеља зауставили припадници 53. граничног батаљона – младићи на одслужењу војног рока и неколико старешина

Копнена агресија НАТО је извршена - контраадмирал Бошко Антић

2019-04-09 11:58:01

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији Копнене агресије је итекако било! Тврдње разноразних аналитичара да копнена агресија на СР Југославију није извршена, па чак ни планарана, су нетачне. Из само...

Заборављени јунаци

2019-04-09 11:48:34

Наш искрени пријатељ турски ђенерал Есад-паша Топтани није био једини честити Албанац који нам је до гроба остао веран, јер их је било још. Ова прича...

Тајна великог конвоја: Како је 252. оклопна бригада неопажено пребачена на Косово и Метохију

2019-04-08 08:12:33

Oперација Војске Југославије изведена на почетку НАТО агресије јединствена је после Другог светског рата, односно након искрцавања у Нормандији

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: