Прије него свечаност почне

Објављено: 10.01.2019.год.
фото: Фронтал.СРБ

Они који су се родили у размаку 09.01.1992. – 21.11.1995. рођени су у Републици Српској. И само у њој. То им не може оспорити нико. Била је то непризната, али истински независна држава, чије границе је чувала њена народна војска.


Ови што то данас оспоравају, лажу и себе и друге да протекторат који се продаје у провидном паковању државне заједнице, има стварно неки „уставни суд“. Или чак можда и устав. Докле год у том суду сједе три странца и прегласавају домороце, такве приче треба игнорисати. Њих причају само хуље или глупаџије.


Да су могли Српску оспорити као државу, дошли би тенком да нам то опечатирају. Ни ово што су изборили, да смо у насилном савезу са њима, лабавијем од конфедерације, не би постигли да није било санкција и да се у рат није отворено укључио НАТО. Као у Либији, као у Сирији, као у Ираку, као у Авганистану. Зато нашу државу посматрам као простор на којем живе побједници над најмоћнијим војним савезом на свијету.

Нијесу постигли оно што су зацртали. Српска је ту и већ одавно (ипак) највише од нас зависи колико ће бити јака и богата. Рођени у размаку од првог ратног Стевањдана до данас, не могу рећи као ја, да је Српска њихова млађа сестра. Она им је мајка. Њихов осјећај према Српској као родитељки, кључан је за њен опстанак у будућности. То је, опет, темељ за дугорочан и стабилан мир.

А ШТА СМО ДЈЕЦУ НАУЧИЛИ?

Ово што се данас дешава је општа срамота. Довести се у прилику да један значајан број људи, неоспорно родољубивих начела, изговара јавно како неће да има ништа са прославом Дана Републике Српске, јер сматра да је приватизована и заробљена у корупцији; пораз је и за власт, и за опозицију. То је наша заједничка трагедија. Утолико већа, колико мање смо способни да је увидимо.

Нећу рећи да то није истина. Још мање да сматрам да је ово држава какву сам ја у рату замишљао или да подржавам неправде и безакоња која су очигледна у нашем окупираном друштву. Али! Рећи да због тога неко неће ићи на прославу Дана Српске, извјесити заставу на кућу; то ми је као да неко дјеци каже како неће славити Божић или Васкрс, јер сматра да је епископ којег је именовала СПЦ лош. Лопов, педер, педофил, удбаш, шпијун, унијат… штагод.

Били вјерник или секуларни родољуб, поређење вам је јасно. Ако вам се гаде и свезали би стерео-шамарчине оним родитељима који дјецу пуштају да гледају како се свађају, знајте да смо то ми. Дајемо лош примјер.

Празници постоје, поготово државни, да би нашли заједнички именитељ и ујединили се око неких кључних вриједности, које намјеравамо пренијети својим потомцима, да би их они знали прослиједити даље.

Треба постојати барем један дан, када ће се знати да Српска није ни ова, ни нека будућа власт, већ да је то све наше. Да се рђава управа може промијенити, ако остане чим да се управља. Да не кољемо вола, за кило меса.

Српска је велика тековина слободног човјечанства, које поштује право народа на самоопредјељење.

ЈА ЋУ ИЗВЈЕСИТИ ЗАСТАВУ И ДОЋИ НА ТРГ КРАЈИНЕ

Када парада протутњи, говори утишају, народ се разиђе и живот се врати у светојануарску опијеност алкохолом и мрсном храном, можемо причати како је било и за шта је, опет, власт утрошила пола милиона марака заједничког новца, пласирајући га преко приватне агенције направљене само за ту прилику.

Можемо причати о политици. Препуцавати се на крв и на нож. Копати ровове, частити се разним етикетама, протествовати, тући се, дувати у пиштаљке, гађати се камењем… али то неће бити тако слатко радити, ако данас не будемо стајали сви заједно. Загрљени или барем изруковани. Испоштовани. Знамо-за-јадац уједињени.

И ја сам био припадник те војске која је учинила да не доживимо судбину Републике Српске Крајине. Да тада, они најхрабрији и најумнији и најчаснији у овој земљи, нијесу оставили своје размирице по страни, већ да смо се побили међу собом као Алија Изетбеговић и Фикрет Абдић, данас сигурно не би било Српске. Чак ни овакве каква јесте.

Дивна нам је и грозна застава, колико је људи за њу погинуло. Зато је поштујмо и чувајмо, барем један дан. Тако поштујемо сами себе.

Претке и потомке.

Дани(ј)ел Симић, Фронтал

Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

На командном месту кад је најтеже

2019-04-21 18:55:58

Неумитна судба све више нам проређује и иначе већ јако проређене редове наших хероја из минулих ратова - пише помен свом саборцу, ратном другу Петру М....

„Могло је да се догоди и да ученици избубетају екселенцију Скота”

2019-04-21 18:05:40

„Шта би се догодило да је неки основац залепио шамар екселенцији Скоту”

Битка за Берлин: Велики окршај на самом крају великог рата

2019-04-17 05:52:52

Битка за Берлин је била последња велика војна операција Другог светског рата у Европи. То је поред Стаљинградске битке био један од највећих окршаја у историји човечанства.

Како танкери превозе руски течни гас преко Северног леденог океана

2019-04-14 09:53:41

Посада од тридесет чланова (мушкараца и жена) опслужује транспорт 172.000 кубних метара течног гаса танкером у Европу. Тај подухват није дечија игра. У питању су стотине...

Драгачевцу похвала војводе Мишића

2019-04-14 09:25:04

Mислило се да је погинуо, те је Радомир Станојевић, грешком добио споменик 1915. године – још за живота. А овај Драгачевац, свој овоземаљски пут окончао је...

О „грађанском браку“ и другим полним слободама

2019-04-13 17:39:18

У борби против човека или друштва довољно је само да се разврати (или човек, или друштво). Остале ствари које се тичу његовог распада и уништења развраћени...

 Смртоносна заседа – очи у очи са ОВК

2019-04-13 11:34:14

У секунди смо се, са даљине од 40 до 50 метара, погледали очи у очи. Већ следећег тренутка подижу пушке, почињем да трчим, чује се пуцњава, погађају ме меци, сећа се Душко Шљиванчанин

Рат на Кошарама почео је 30. септембра 1998.

2019-04-11 21:04:02

До 24. марта 1999. године нисмо предузимали никакве посебне нове мере, јер смо их предузели још 1998. године, објашњава пуковник Душко Шљиванчанин кога је почетак НАТО агресије затекао у Ђаковици

Кошаре: Јачи од ОВК пешадије и НАТО авијације

2019-04-10 21:26:54

У борбама учествовале многе јединице Војске Југославије, али су током прва два дана напад непријатеља зауставили припадници 53. граничног батаљона – младићи на одслужењу војног рока и неколико старешина

Копнена агресија НАТО је извршена - контраадмирал Бошко Антић

2019-04-09 11:58:01

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији Копнене агресије је итекако било! Тврдње разноразних аналитичара да копнена агресија на СР Југославију није извршена, па чак ни планарана, су нетачне. Из само...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: