Сећања руског добровољца на рат 90-их: Нашао сам Бога у молитвама на српском језику

Објављено: 17.11.2018.год.
Александар Кравченко стоји трећи слева, фото: Russia beyond


Александар Кравченко, козачки атаман, оснивач организације „Косовски фронт“ и сајта Српска.ру у интервјуу за Russia Beyond присећа се рата на територији бивше Југославије и тога како је српски народ заувек променио његов живот.

„Вишеградом су се проламали јауци и плач“

„Када је 90-их година почео рат у Босни, одлучио сам да одем као добровољац. Те 1992. имао сам 20 година и управо сам одслужио армију. Упознао сам људе који су тражили руске добровољце и ускоро су ме са другим младићима послали у Босну.

Доспели смо у Вишеград, одмах поред линије фронта. Град су гађали босански муслимани и видело се да је то прави рат. Није било струје, ноћу смо седели у потпуном мраку. Нашли смо се тамо баш кад су мештани сахрањивали погинуле чланове својих породица. То су били цивили, око 20 жртава и градом су се буквално проламали јауци и плач.

Спасоносно звоно у првој бици

У правом окршају сам први пут учествовао 3. децембра 1992. И претходно је било чарки, али не тако озбиљних. Наш руски одред је имао задатак да одвуче пажњу непријатеља и да прими први ударац. Из базе смо кренули у четири ујутро, а вратили се тек сутрадан. Погинуо је наш човек, један је био тешко рањен, били смо опкољени. Непријатељ је био близу, на свега 20 метара, а нисмо могли ништа да учинимо: остало нас је четворо, рачунајући рањеног. Нашли смо се у неком шипражју и нисмо ни знали на коју страну да идемо, све док нисмо чули црквено звоно. Изгледа да је било вишеградско.  Био је то знак да смо спасени. Наш командир је пао на колена и прекрстио се: „Слава тебе, Господи!“ У том тренутку Срби су кренули у напад и могли смо да се повучемо. Био сам заиста потресен после те борбе.

Затим сам дуго размишљао да ли да останем или да се вратим. И драго ми је што сам нашао снаге да останем. Наш одред је био одличан. Било је младих, јаких, лепих људи. И дан данас се дружимо. А други разлог који ме је натерао да останем је српски народ који сам тако заволео. Мој први молитвеник био је на српском језику. Молио сам се Богу на српском. Захваљујући Србима сазнао сам шта је то духовност и нашао Бога.

„Сусрети које ћу памтити док сам жив“

Желео бих да и испричам о човеку који ми је веома драг – Мирославу Топаловићу из Пала. Тада су добровољци из Русије и сами долазили. Тражили су одреде по прочитаном у новинама. Један од тих добровољаца Роман Малишев је тако стајао касно увече на раскрсници и тражио да га неко одвезе у Сарајево. Ти су путеви били опасни и један Србин Жељко Џида му је пришао и питао га шта ту ради. Жељко га ништа није разумео и одвео га је код Мирослава који је знао мало руски. Роман је тако провео ноћ, а ујутро су га послали у одред. Тако су руски добровољци један за другим улазили у дом Мирослава Топаловића. Говорили смо о њему да је то човек који воли Русе. Био је инвалид и сам није ратовао, али нам је много помагао, посебно нама Русима. Говорио нам је ко смо ми у духовном смислу. У рату све те високе идеје не могу бити у првом плану и људима треба објашњавати да раде велику ствар, јер без тога је тешко преживети. Објаснити им да они не само ратују, већ полажу камен темељац мирног живота будућих генерација. Мирослав ми је посебно помогао да схватим ко су Срби, ко Руси и шта нас повезује. Био је одличан друг.

Ратко Младић нас је обилазио у болници на Палама. Тамо сам чекао да ме пребаце на ВМА у Београд. У болници нас је посетио и Радован Караџић.

Заглавак
Руси добровољци су гинули за српски народ

Рањен сам више пута. Једном умало нисам изгубио вид. Било је то 12. априла 1993. на узвишици Заглавак поред Вишеграда. Дуго смо држали ту позицију, а непријатељ је више пута покушавао да нас натера да се повучемо. 12. априла су нас опколили и тада је погинуло троје руских добровољаца. Мој друг Коста Богословски је имао 19 година. Погинуло је и четворо Срба, а ја сам тешко рањен у потиљак. Три дана ништа нисам видео, нисам могао да читам неколико година, а и данас имам проблеме с видом. Тај дан се у Републици Српској обележава на државном нивоу као Дан сећања на руске добровољце.
Заглавак
Заглавак
Заглавак
„Срећан сам што сам део живота провео са Србима“

За мене је све то била велика школа живота. Живео сам са Србима осам година и срећан сам што сам имао ту могућност. Срби су нас много волели. Нисмо могли мирно да прођемо улицу а да нас неко не позове у госте. На све начине су нам показивали како нас поштују. Тај однос према нама и ти људи за мене су најсветлији моменти у том рату. Дешавала се и љубав између руских добровољаца и Српкиња. Наш друг Олег се оженио са Српкињом Драганом. Свадба је била у Сарајеву. Сад већ имају одраслу децу. Ја имам шесторо: две ћерке, четири сина.
Мордовија

Понекад ме ухвати таква носталгија да ми дође да седим и плачем. Тако јако желим да се вратим у Србију, Републику Српску, да бар још једном у животу видим Босну... А моје мале ћерке све то виде па кажу: тата, немој да плачеш! 

Катарина Лане, Russia beyond


Кључне речи:

Коментари (1) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Ћирилица и латиница под окупацијом

2021-01-24 08:38:39

О данима под окупацијом у Великом рату, одрастању младих тада у Београду и страху од окупаторске полиције, о ћирилици и латиници у то доба писао је...

Завичај је мислио да је Радомир погинуо

2021-01-17 07:02:43

ГУЧА – Како је, бој за бојем, пуком земљоделцу из Драгачева пошло да сачува главу, покаже непријатељу ко је ко и кући се врати са Орденом Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима?

Амери су насели на блеф: Како је СССР плашио Америку џиновским имитацијама оружја

2021-01-14 08:21:30

Трка у наоружавању између двеју светских сила током 1960-их подразумевала је коришћење свих могућих елемената застрашивања. Нико, међутим, није могао ни претпоставити да Совјети тако добро умеју да блефирају.

Мојковачка битка - Бадњи дан и Божић 1916. године

2021-01-07 07:54:50

Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.

Саракамиш: Како је 1914. руска армија до ногу потукла војску Енвер-паше

2021-01-02 08:03:14

У Турској близу града Сарикамиш стоји скромни споменик на коме је приказан војник са чалмом у униформи из 1914. године како на леђима носи смртно рањеног саборца. Споменик је посвећен аскерима Треће турске армије која је уништена испод зидина древног јерменског града дубоко у планини. Побијено је, рањено и заробљено 90.000 Турака (од укупно 120.000).

Како су руски двоструки агенти стигли до самог врха МИ6 и ЦИА?

2020-12-27 09:12:07

Током 20. века многобројне западне тајне операције су саботиране. Разоткривене су десетине тајних агената који су радили за Вашингтон и Лондон. У разоткривању њихових мисија огроман значај је имао рад двоструких агената. Наводимо три најефикасније руске „кртице“.

Генерала непораженог у ратовима покосила епидемија

2020-12-26 19:38:15

Умешно је командовао и само победе низао, отаџбину од окупатора прве ратне године ослобађао. Али кад су се та почетна дешавања Великог рата стишала њега, непораженог на бојишту, покосио је невидљиви непријатељ – подлегао је епидемији пегавог тифуса 1915. године.

Како је Немцима пропао блицкриг код Москве 1941. године

2020-12-26 08:42:08

Контраофанзива совјетских трупа код Москве у децембру 1941. године била је велико изненађење за Вермахт. Немци су били убеђени да је са Црвеном армијом већ завршено.

Урлик хијена

2020-12-23 16:15:23

Шуме око Републике Српске одувијек су биле пуне хијена. Ријетко су излазиле на видјело. Углавном су завијале ноћу и мучки, држећи везе са аутошовинистима и НВО јатацима у Српској, чекајући погодан тренутак. Постале би видљивије углавном када би се ми жестоко посвађали или када би нам споља најавили бичевање или тражили да се „самоукинемо“. Сада хијене имају комплетан угођај и најотворенији позив до сада.

Три најуспешније операције совјетских трупа у Авганистану

2020-12-20 09:37:50

Није било планирано да совјетске трупе у Авганистану саме ратују. Требало је да оне само пруже подршку авганистанској војсци, али је она била веома слаба тако да су сав терет ратовања на својим плећима изнели руски војници, пише Russia beyond.

rt - kolumne
baner rakija desno kolumne
baner apartman desno / kolumne
baner obzor desno - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: