Александар Кравченко, козачки атаман, оснивач организације „Косовски фронт“ и сајта Српска.ру у интервјуу за Russia Beyond присећа се рата на територији бивше Југославије и тога како је српски народ заувек променио његов живот.
„Вишеградом су се проламали јауци и плач“
„Када је 90-их година почео рат у Босни, одлучио сам да одем као добровољац. Те 1992. имао сам 20 година и управо сам одслужио армију. Упознао сам људе који су тражили руске добровољце и ускоро су ме са другим младићима послали у Босну.
Доспели смо у Вишеград, одмах поред линије фронта. Град су гађали босански муслимани и видело се да је то прави рат. Није било струје, ноћу смо седели у потпуном мраку. Нашли смо се тамо баш кад су мештани сахрањивали погинуле чланове својих породица. То су били цивили, око 20 жртава и градом су се буквално проламали јауци и плач.
Спасоносно звоно у првој бици
У правом окршају сам први пут учествовао 3. децембра 1992. И претходно је било чарки, али не тако озбиљних. Наш руски одред је имао задатак да одвуче пажњу непријатеља и да прими први ударац. Из базе смо кренули у четири ујутро, а вратили се тек сутрадан. Погинуо је наш човек, један је био тешко рањен, били смо опкољени. Непријатељ је био близу, на свега 20 метара, а нисмо могли ништа да учинимо: остало нас је четворо, рачунајући рањеног. Нашли смо се у неком шипражју и нисмо ни знали на коју страну да идемо, све док нисмо чули црквено звоно. Изгледа да је било вишеградско. Био је то знак да смо спасени. Наш командир је пао на колена и прекрстио се: „Слава тебе, Господи!“ У том тренутку Срби су кренули у напад и могли смо да се повучемо. Био сам заиста потресен после те борбе.
Затим сам дуго размишљао да ли да останем или да се вратим. И драго ми је што сам нашао снаге да останем. Наш одред је био одличан. Било је младих, јаких, лепих људи. И дан данас се дружимо. А други разлог који ме је натерао да останем је српски народ који сам тако заволео. Мој први молитвеник био је на српском језику. Молио сам се Богу на српском. Захваљујући Србима сазнао сам шта је то духовност и нашао Бога.
„Сусрети које ћу памтити док сам жив“
Желео бих да и испричам о човеку који ми је веома драг – Мирославу Топаловићу из Пала. Тада су добровољци из Русије и сами долазили. Тражили су одреде по прочитаном у новинама. Један од тих добровољаца Роман Малишев је тако стајао касно увече на раскрсници и тражио да га неко одвезе у Сарајево. Ти су путеви били опасни и један Србин Жељко Џида му је пришао и питао га шта ту ради. Жељко га ништа није разумео и одвео га је код Мирослава који је знао мало руски. Роман је тако провео ноћ, а ујутро су га послали у одред. Тако су руски добровољци један за другим улазили у дом Мирослава Топаловића. Говорили смо о њему да је то човек који воли Русе. Био је инвалид и сам није ратовао, али нам је много помагао, посебно нама Русима. Говорио нам је ко смо ми у духовном смислу. У рату све те високе идеје не могу бити у првом плану и људима треба објашњавати да раде велику ствар, јер без тога је тешко преживети. Објаснити им да они не само ратују, већ полажу камен темељац мирног живота будућих генерација. Мирослав ми је посебно помогао да схватим ко су Срби, ко Руси и шта нас повезује. Био је одличан друг.
Ратко Младић нас је обилазио у болници на Палама. Тамо сам чекао да ме пребаце на ВМА у Београд. У болници нас је посетио и Радован Караџић.
Заглавак
Заглавак
Заглавак
Заглавак
Мордовија
Понекад ме ухвати таква носталгија да ми дође да седим и плачем. Тако јако желим да се вратим у Србију, Републику Српску, да бар још једном у животу видим Босну... А моје мале ћерке све то виде па кажу: тата, немој да плачеш!
Катарина Лане, Russia beyond
2019-01-13 15:55:03
Дечица су сва око мене, грле ме, пењу се у крило, само мали Момчило не сме мени да дође. Стра’ га, не познаје ме..., пише Милета Продановић октобра 1918. кад се из рата вратио у Прањане
2019-01-13 12:18:38
Заборављени херој који је младобосанцима набавио оружје за извођење атентата, бранио Београд током првих дана рата и био смртно рањен на Дунаву заустављајући продор Немаца, није добио достојно обележје
2019-01-10 09:29:15
Они који су се родили у размаку 09.01.1992. – 21.11.1995. рођени су у Републици Српској. И само у њој. То им не може оспорити нико. Била је то непризната, али истински независна држава, чије границе је чувала њена народна војска.
2019-01-06 11:25:54
Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.
2019-01-05 22:15:14
Пре више од два века Наполеон је планирао да уништи главни симбол Русије, московски Кремљ. Само захваљујући силама природе и становницима Москве ова трагедија је избегнута. Старе...
2019-01-05 12:34:57
У актуленој ситуацији на Косову и Метохији и око Косова и Метохије све се више најављује могућност да Албанци изазову инцидент који ће приписати Србима и тако на сличан начин како је то учинио Вокер 1999. године изазвати раеговања проалбанских снага у свету против Срба и Србије.
2019-01-04 06:36:52
Како су Пољка, Нада, Јела и Васиљка постале чувари града
2019-01-01 07:14:41
Годинама уназад у светској штампи Република Дагестан, најјужнији субјект Руске Федерације, описивана је као „најопасније“ место у Европи, где су сукоби исламских милитаната са снагама безбедности...
2018-12-31 17:12:28
Шест милиона ових аутомата прошло је Велики отаџбински рат од почетка до краја и постало један од лако препознатљивих симбола тог тешког времена. Команда совјетске армије је...
2018-12-23 15:50:47
Последњих дана године, која изброја век од завршетка Великог рата, добише корице мемоари Румуна пореклом, а добровољца солунца, који је јуначио, србовао и даровито о томе приповедао
RSS
