Повлачење српске војске у Првом светском рату, фото: Википедија / Политика
Јула 1916. године окупационе власти у Чачку претресле су књижаре тражећи читанке на ћирилици - без успеха.
Два дана касније, у поновљеном претресу, у књижари Миливоја Жиловића пронађене су и заплењене две ћириличне књиге.
У то време, службено писмо у Чачку била је искључиво латиница, печати окупационих власти имали су натписе само на немачком и хрватском - „Гемеиндеамт” и „Поглаварство општине” - а још маја исте године наређено је да се користи искључиво грегоријански календар.
Ови моменти забележени у студији историчара др Богдана Трифуновића - „Живот под окупацијом” - сведоче по којим је правилима живела читава, окупирана Србија између два новембра, 1915. и 1918. године.
„Желео сам да осветлим једно кратко поглавље у трајању Србије и Чачанског округа, током којег је велика историја напросто прогутала малог човека. Да утврдим како се тих година преживљавало у селу и граду, од чега се боловало или умирало...”, објашњава Трифуновић.
Зато је, каже, међу изворе уврстио и мемоаре српских аутора, али и аустроугарских официра, директних актера окупационог режима у Србији.
Др Богдан Трифуновић, докторант Института „Артес Либералес” Универзитета у Варшави, директор је Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку.
Чачак је, иначе, напуштен 1. новембра 1915. године у 16.00 сати, без борбе и испаљеног метка са српске стране.
Команда војске одредила је др Венцеслава Стејскала, мајора српске војске чешког порекла, да према Женевској конвенцији преда чачанску болницу окупационој сили, што је он и учинио и то у униформи српског официра, коју је одбијао да скине све време окупације, иако је враћен у болницу, на посао.
Сутрадан, 2. новембра, аустроугарска војна команда места наредила је свим власницима да отворе дућане и кафане.
Чачански хотел „Крен” стављен је на располагање официрима окупатора и преименован у „Вирибус Унитис” (Сједињене снаге), а командант је тражио тројицу талаца, који „животима гарантују” да се војсци ништа неће догодити од стране становника.
Одређени су прота Сретен Михаиловић, трговац гвожђаријом Наум Трифуновић и неки Ристић. Тако су почели први дани окупације о којима ће Исидора Секулић касније у „Записима” рећи: „Кад један народ буде прегажен и смрвљен, настане нешто као преисторијско доба. . . Научили смо да све не значи ништа”.
Зло и наопако за сваку кућу био је улазак швапских таљига у авлију, у које су војници трпали све што затекну, а нарочито је упамћен цуксфирер Вајс из чачанске жандармерије, јер је непогрешиво налазио скривено оружје, бакар и храну.
Српска војска је отишла из земље и ко би сад могао помоћи, ако не Руси? Макар у жељама.
Већ прве окупационе јесени, аустроугарски официр и књижевник Шандор Фридрих Розенфелд бележи у Чачку да је „разговарао са неколико истакнутих мештана и био запањен колико људи мало знају о ратном стању”.
Рекли су му да Руси марширају преко Марне у Софију и да су већ ушли у Београд. Сви војници који су погинули у чачанском крају или умрли у Градској болници сахрањивани су на истом гробљу прекопута болнице, са централним спомеником и натписом „Es starb ein jeder fur sein Vaterland” („Умро је сваки за своју отаџбину").
А цивили нису могли да преболе колеру, дифтерију, маларију и глад. У недостатку робе и новца развила се трампа, иако забрањена. За килограм масти сељаци су тражили и добијали пет килограма шећера. Званични курс био је једна круна=два динара, килограм шећера коштао је 14 круна, док је власт објавила обавезан рад за сву децу старију од 12 година и казне од 50 до 100 круна за сваки незасејан хектар.
Од шљива су прављени пекмез и ракија, али ни једно ни друго није допало српских сељака.
Печење ракије 1918. године организовано је тако да су све каце за шљиве скупљане на једном месту у општинама и ту су их сељаци пунили, довлачећи шљиву. Лиферанти су пекли ракију, окупатор је узимао свој део, а сељаци ништа.
Власници шљивика добијали су годишње само 50 литара „љуте” за своје потребе, док је у крчмама била забрањена њена продаја.
Уместо ракије, гост је могао добити једну или две чашице коњака а крчмари су онда, шта би друго, бојили ракију и продавали је као коњак.
Ни у рату, или поготово не у рату, од шверца нема одбране. Чачански препродавци крили су вреће са храном у, ни мање ни више, соби председника Преког суда, знајући да ту нико неће тражити шверцоване намирнице.
Зато су председниковом посилном, војнику Шеферу из Чешке, свакодневно давали по тањир јела.
Велики рат био је погубан по становништво Србије. Ево чачанских бројки. Варош је 1910. године имала 5.671 становника (3.424 мушкарца и 2.247 жена), а 1916. године само 4.156 душа (1.654+2.502).
У Чачанском округу (срезови Чачак, Краљево, Гуча, Ивањица, Ушће, Рашка) за тих шест година број становника смањен је са 138.911 на 114.783.
Године 1916. у Округу је рођено 1.931 и умрло 2.436 мештана.
Последњи воз са аустроугарском војском напустио је Чачак 25. октобра 1918. године, али су у Овчар Бањи пругу минирали и оборили га Михаило и Војко Чвркић, браћа из Рожаца са Каблара.
Иако је окупатор све време одузимао оружје од народа, кад је војска Монархије одлазила по селима око Чачка трештало је као о Божићу.
Трифуновић је студију закључио поделивши становништво Чачка, по односу према окупатору, на три групе:
„Највећи део прихватио је реалност окупације, тражећи у веома неповољним условима што бољу прилику за преживљавање. Мањински део је оружаним отпором одговорио на насилно заузимање Србије и политику репресалија. Трећи део, вољно или не, учествовао је у окупационој власти, углавном држећи положаје у општинским канцеларијама или обављајући обавештајне услуге"
Jован С. Стојковић (1875–1920), познатији као војвода Бабунски, био је један од најславнијих старих четника. Основну школу је започео, са закашњењем од две године, у селу...
Александар Кравченко, козачки атаман, оснивач организације „Косовски фронт“ и сајта Српска.ру у интервјуу за Russia Beyond присећа се рата на територији бивше Југославије и тога како...
Варош на Нишави била је ратна престоница, ту су донете важне одлуке о формирању нове државе, а био је то и први град који је српска војска ослободила након пробоја Солунског фронта
Овде је заборављено и салашарско српско гробље које ће можда бити предмет истраживања археолога који ће се једног дана чудити одакле гробље у тој пустари
После 104 године, породица Савићевић из Ивањице открила податке о свом претку, мајору српске војске, Милану Савићевићу, који је погинуо у бици на Дрини 1914. Подигли му и освештали традиционални споменик крајпуташ. Податке нашли уз помоћ продуценткиње РТС-а, историчара и војног архива.
Војевао је храбро за отаџбину официр Драгољуб Т. Вуковић (1880–1930), а кад битке утихну водио ратни дневник. Бележница је чувана у породици дуго после Драгољубове смрти,...
На територији бившег СССР-а, Министарство одбране САД активно ради на формирању мреже биолошких лабораторија, у циљу стварања напредних сојева патогених микроорганизама који ће послужити за израду савременог биолошког оружја масовног уништења. Уопште није случајно што се ове лабораторије граде баш на подручју бивших република СССР-а, где су финансијери целог овог пројекта кренули од две кључне тачке: прво, потребно је да се што ближе руској граници, направи мрежа референтних биолошких лабораторија и станица мониторинга одакле се ефективно може управљати стратешким правцима потенцијалног биолошког удара, и друга ништа мање значајна тачка је присуство локалног становништва, које је генетски веома блиско са Русима, и које захваљујући сервилним властодржцима које САД “на овај или онај начин држе у шаци” представља практично неограничен људски ресурс за експериментисање на “живом месу” а све у циљу креирања ултимативног патогена који ће са лица земље збрисати комплетну људску популацију која има било какву ДНК везу са “архетипским непријатељем” САД, тачније са Русима.
Руски народ је током своје историје пролазио кроз веома тешке периоде. Идеологија и вера у нешто што је узвишеније од опипљиве стварности често су служиле као...
Забрана преласка државне границе групи српских интелектуалаца је само наставак кампање коју државни органи уз помоћ парадржавних, анонимних структура воде у сусрет обележавању великог јубилеја 100....
Јула 1916. године окупационе власти у Чачку претресле су књижаре тражећи читанке на ћирилици - без успеха.
Два дана касније, у поновљеном претресу, у књижари Миливоја Жиловића...
RSS
