Повратак српских Аргонаута

Објављено: 05.11.2018.год.

Преузмите краћи линк http://vostok.rs/index.php?option=n&idnovost=114916

Српска речна флотила у Чукаричком рукавцу

Приредио Бошко Антић, контрадмирал у пензији

На данашњи дан, пре сто година, Врховна команда је наредила Бродарској команди да се врати на Дунав и Саву, одакле су се, после херојског отпора снагама фелдмаршала Макензена у октобро 1915. године, српски бродарци-добровољци, припадници импровизоване српске Речне флотиле, повукли су се са својом војском преко Абабније на обале Јадранског и Јонског мора.

Ту су формирали Бродарску команду и опремили свој брод “Србију”, повукли су се са својом војском у Солун и положили заклетву. Када је српска војска кренула ка Србији, преко Бугарске и од Видина Дунавом, вратили су сена своје реке Дунав и Саву. Док су митски Аргонаути ишли по златно руно српски су ишли по златну слободу.

Бродарска команда је у свом саставу 19. јуна 1918. године имала: једног вишег официра и девет нижих официра, два капетана дуге пловидбе, пет капетана речних бродова, четири крмара речних бродова, три машиниста речних бродова, два инжињера, једног пословођу радионице, једног техничара, јегног књиговођу, једног благајника, 81 морнара (са Саве и Дунава 59 и 22 добровољца), 20 занатлија, 22 војника – неборца, шест возача, четири моториста и четири кормилара за моторне чамце (сво људство је било организовано у две чете), бродарску радионицу и бродове – торпиљарку «Србија», моторни чамац «Зрак», моторни чамац МЧ-1, моторни чамац «Енглески», моторни чамац «Слобода», моторни чамац «Свети Ђорђе», један понтон, два обична чамца, четири мања чамца, три рибарска чамца и три рибарске барке.

Као што се митски Одисеј, након “лутања” и искушења, вратио на своју Итаку и својој Пенелопи, тако су се и српски бродарци, након три године и пута преко три мора, вратили на своје реке - Саву и Дунав.

Командант Бродарске команде је још 16. октобра 1918. године од начелника Саобраћајног оделења Врховне команде тражио да се изврше припреме за прелазак у Београд. Разлог је био и тај што су савезничке (француске) трупе журиле ка Дунаву, па се командант Бродарске команде бојао да ће они тамо стићи у преузети све бродове.

Наређење Бродарској команди да крене за Београд

Десило се то након што је српска војска ослободила Београд 1. новембра 1918. године. Док су пешадинци, артиљерци и коњаници на броду “Србија” савлађивали буру и олују на мору, морнари и бродарци су заузврат јуришали на бугарске, аустријске и немачке ровове. Пред њиховим налетом непријатељ је панично бежао. Врховна команда је 5. новембра наредила команданту Српске бродарске команде да се са људством одмах пребаци из Солуна, преко Скопља за Београд. Потпуковник Милан Радојевић је са групом бродараца (105 људи, наоружаних са 80 карабина и два митраљеза) на Дунав стигао преко Бугарске, добивши наређење од Врховне команде да се одмах пребаци из Солуна у Београд. Требало је да се тај пут одвија преко Скопља, али је командант савезничких снага у Солуну, генерал Франш д’Епере, наредио се путује преко Бугарске. Путовали су возом из Солуна (7. новембра) до Куманова, а одатле камионима преко Криве Паланке за Ђушево, Александрово и Видин, где су стигли 15. новембра.

О свом путу Милан Ј. Радојевић ће касније написати чланак “Српска бродарска команда кроз Бугарску 1918”, који је објављен у “Ратничком гласнику” за 1937, свеска 2 и 3.

Командант Одбране Аде Циганлије и први командант српске Рећне флотиле и српске Морнарице

- У пристаништу није било брода да се одмах пребаце у Србију. Радојевић је тражио помоћ од францсуког команданта. После низа покушаја да се спречи да српски бродари пре стигну у Србију од Француза, бродарци су поправивши једну ведету, њих 21, кренули ведетом у 10 часова 20. новембра. Стигли су до ушћа Суводолске реке, где се ведета насукала, а одатле пешице до Брзе Паланке. Ведета је у међувременау одсукана и упловила је у Брзу Паланку вијући српску заставу. Из Брзе Паланке је отпловила за Кладово. Други део бродараца је ишао пешице и камионима. Радојевић се вратио бродом “Апатин”(бивши српски “Београд”) по остале бродарце у Видин. Након још једног путешествија допловили су у Београд 29. новембра. Бродарска команда је у Солуну била потчињена Саобраћајном оделењу српске Врховне команде, а по доласку у Београд Бродарска команда је стављена под комадну Инжињеријског оделења српске Врховне команде.

Када је “Решењем команданта Савезничких војсака” о.бр. 5802/3 адмирал Трубриџ постављен за команданта пловидбе на Дунаву, Бродарска команда је стављена под његову команду. О томе је Врховна команда 11. новембра обавестила команданте Прве и Друге армије. Овај енглески адмирал био је у Солуну командант свих савезничких поморских транспортних снага и снабдевања морем. Њему је била индиректно потчињена и наша Бродарска команда након доласка у Београд. Трубриџ је једно време био командант вез војске. Број припадника српске Бродарске команде је био недовољан. Због тога је наређено да командант Бродарске команде запосли сав бродарски персонал на војној дужности у српској војсци и прикупи сав незапослени персонал Српског бродарског друштва. У дисциплинском погледу целокупно бродарско особље у српској служби стављено је под команду Бродарске команде.

Нажалост, са својим морнарима, на обале Саве и Дунава није могла и њихов брод “Србија”. Тешко су се с њом растали, носили су је у срцу читавог живота.

Први командант српске Речне ратне флотиле и први командант српске ратне морнарице Милан Ј. Радојевић је са својим бродарцима кренуо на нови пробој преко Балканског полуострва - овај пута у супротном правцу, ка слободи. И овај пута су успели. Команду над својим бродом оставио је Дубровчанину Андри Бенићу, који је у писму својој породици писао 23. октобра 1918. године:

“... Одназад осам дана узео сам заповјед брода ‘Србија’, јер је дошао мој ред, а како командант другима каже, можда постанем сталним заповједником, а Стипановић командир чете, будући да наши људи с потпуковником и другим официрима крећу за ослобођене крајеве. Било би ми мило да останем заповједником брода, јер по свој прилици кад час дође биће налог да се иде за наше ослобођене крајеве на Јадрану. Без сумње Дубровник”.

Пут једног од последњих команданта “Србије” био је занимљив. Одмах после избијања првог светског рата Андро Бенић, који се тада налазио у служби на Суецком каналу и то од 1907. године као пилот, јавља се у добровољце у српску војску. Полазећи на пут, Андро Бенић оставља у Египту своју породицу у доста тешким материјалним приликама, али он не одустаје од своје намере да се као добровољац прикључи српској војсци и дадне свој допринос у ослобођењу земље. Међутим, с Крфа га савезничке власти враћају поново на службу у Суецки канал. Не наводе се разлози враћања или вероватно је то уследило због тога што је он био потребан у Суецком каналу, као искусан поморац, а можда и због тога што су га савезничке власти сматрале подаником Аустроугарске.

„Србија“, први српски ратни брод на мору

Но, ипак, Бенић налази начина и одлази у Солун, где стиже 1. марта 1918. године и као добровољац, Србин католик из Дубровника који се одрекао аустроугарског држављанства, одмах се ставља на расположење српској војној команди и неко време ради као преводилац, да би најзад постао заповедник брода “Србија”, а 14. новембра 1918. постао је командант логора бродарске команде, да би ту дужност предао Лазару Максимовићу августа 1919. године. После рата вратио се на своју дужност пилота у Суецком каналу до пензионисања 1931. године. Остатак живота провео је у Дубровнику. Последњим плотуном испратила га је чета морнара на гробљу у Цавтату.

И Бродарска команда се преселила у Београд. Након рата, брод “Србија” је посебним наређењем Министарства војног, септембра 1919. године, дотегљен у Груж и предат команди пристаништа, а затим је упућен у Арсенал у Тивту где је расходован. Од Солуна до луке Бар брод је тегљен нашим паробродом “Србин”, а ко ће други да тегли своју “Србију” него “Србин”? За команданта је постављен Анђел Јовановић са Брача, кадет са пароброда “Србин”. Време доласка у Бар није тачно регистровано, али се ради о септембру 1919. године.

Из луке Бар је брод на свој погон пребазиран за луку Груж, где се лучким властима јавио 19. септембра 1919. године. Два дана после брод је пребазиран у Арсенал у Тивту у циљу ремонта. У Тиват је стигло седам чланова посаде - Бокељи, Црногорци и један Баначанин. по подацима из монографије Арсенала видљиво је да Арсенал није радио до 1921. године када су га Французи коначно предали Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. За то време брод је служио за смештај официра.

Било је идеја да се брод, ради улоге коју је имао у рату, пресели у Беогард и овековечи као музејска вредност. Нема података зашто то није учињено.

Тако је завршио први ратни брод Србије на мору.

Тако је завршена одисеја српских бродараца са Саве и Дунава. Народни гуслар Петар Перуновић Перун је овековечио српску одисеју у песми “Моравка девојка”.

“Поранила Моравка девојка,

Поранила рано у недељу.

На уранак, баш на Ђурдјевданак

Па се млада крај Мораве шета.

Сама, боса по росној ливади!

Сама собом цура проговара:

‘Вај Мораво, што си дочекала,

Да у теби нигде никог нема,

Да у гори самном проговори!

Пуста поља леже неорана,

Пуста стада блеје без чобана

Пусти коњи вриште без јунака,

Младе цуре вену без момака!

Вај, зелена по ливади траво

Ко ће тебе траво покосити?

Ко ће мене младу запросити?

На пољима и по ливадама

И у селу где бејаху прела

Где бејаху славе и весеља,

Ту се сада тужна вију гробља...

... Швапски цари, крваве авети,

Ваши двори останули пусти!

У крв вам се круне утопиле

Љубе вам се брзо преудале

Ваша царства брзо пропанула

Што Србију земљу поробисте.

Што мукама страшним умористе

Жене, старце и децу нејаку

И херојску многу српску војску!

Што у сиње море потопише,

Нашу војску, нашу узданицу

И у војсци мог брата Маринка!

Авај мене дични соколови!

Српска војско, узданице дивна!

Српски борци, мученици славни!

Куку мене, мој брате Маринко,

Мој соколе у херојској војсци,

Сунце моје, рано ли ми зађе’

Тако млада тужи и нариче,

Од муке је срце заболело,

А од срца у главу додало!

Она паде на зелену траву,

Како паде, пак се обезнани!

Док јој јунак к’о на јави дође,

Свети ратник, а правде заштитник

Па говори Моравци девојци:

‘Немој кукат, моја сестро драга,

Нит кобити браћу соколове!

Лажу Швабе, Немци и Бугари,

Да је српска војска пропанула,

У несито море валовито!

Већ послушај, моја сестро драга,

Да ти право по истини кажем:

Кад Србију Срби оставише,

Учитељи школе затворише,

Затворише, ђаке поведоше

А попови цркве затворише,

Затворише, кључе понесоше,

Па одатле гором отидоше,

Иза гора пут сињега мора.

Ја сам њима вођа постануо,

Да их водим и да их предводим,

Чув’о сам их од зиме и глади,

Од крвника и дивље зверади,

Све до сињег мора дубокога!

Па уђосмо у галије тешке,

И одосмо морем пространијем.

И када смо усред мора били,

Ту нас јесте срећа нанијела,

На зелену гору од маслина,

Ђе бијаше много манастира.

Туна бјеше као у пролеће,

Воће зреше, цвијеће цветаше,

А та гора Крф се зовијаше!

А нас туна дивно дочекаше,

Племенити Руси и Французи

И са њима богати Енглез

У ново нас рухо обукоше,]

Под шаторе нове уведоше.

Па пошто се добро одморисмо,

Од тешкога пута далекога,

Вратише нас опет у галије,

На пучину мора дубокога.

Лађу нам је срећа послужила,

Изведе нас здраве и весело,

На обалу код града Солуна

Близу Свете горе православне,

Баш на поље болнога Дојчина!

Сад да ти је сестро погледати

Све је бијел шатор до шатора,

А све барјак, један до другога:

Ту су Дринци, ту су Шумадинци,

Па Ваљевци и храбри Моравци!

Медју њима витез од Србије,

Стари Путник, херој наших дана!

Па почуј ме, Моравко девојко

Када чујеш Балкан да се тресе,

Кад полете са планине виле,

Кад се горди развију барјаци,

Кад топ рикне, Моравко девојко,

Добро знади то је српска војска!

Онда ћемо мирно запевати’

‘Ој Мораво, моје село равно”.

Грци су имали свог Одисеја и свог Хомера да опева његово путовање од рођене Итаке, кроз сва искушења, и поновни повратак на родну земљу. Грци имају свог Хомера, али га имају и Срби, али више Хомера. То су народни гуслари, а један од њих је и Петар Перуновић Перун, који маниром народног певача кроз уста Моравке девојке и светог ратника исказује српску одисеју од Србије, преко три мора, поново у Србију. Није узалуд чекала српска Пенелопа да се врате момци који ће испросити њу и њене другарице што три године чекају крај Мораве да се врате њихови Одисеји и не питајући да ли су их у земљи Грчкој завеле чаробнице са три мора, знајући да их је највећи број узела смрт. Затресао се Балкан, развили су се горди барјаци, рикнуо је српски топ када је кренула српска војска са Солунског фронта, а они који су тврдили да су се подавили у “мору дубоком” нису се од страха зауставили до Софије, Будима и Беча.

Опет се заорила песма поред Ситнице, Мораве, Тимока, Колубаре, Дрине, Саве, Дунава и свих речица и потока уз које је заиграло српско коло. Живот је кренуо поново, Моравке девојке су се удале за своје Одисеје и рађале нове јунаке који ће се одазвати на позив за одбрану Отаџбине када то буде требало, а Србину је суђено да ратује, иако му ништа нема драже од мира и слободе. Због тог мира и слободе Србин и ратује.

Ослободиоце су дочекале девојке са цвећем и пешкирима, а у Свилајнцу, у срцу Ресаве, група девојака је француском генералу предала заставу коју су тајно везле, по цену свог живота, за време бугарске окупације. Биле су то Јелена, Даница, Вида, Љубица, Милица... Била је то величанствена застава са сребрним ресама на којој су, у умецима, насликане савезничке заставе, а при њеном дну ћирилским словима је писало: ”Ослободиоцима Србије 1918. Девојке Ресаве.”

Гуслар Петар Перуновић Перун је један од најистакнутијих гуслара, који је у Србију дошао 1900. године и учествовао у свим великим догађајима. Борио се у балканским ратовима, у црногорској војсци, а затим од 1914. године са Србима, с којима је прешао Албанију. Рањен је на Гучеву, а једном приликом му је граната однела главу гусала. Својим гуслама је наступао на Сорбони, у Америци је њима позивао добровољце у српску војску. Очевици су забележили да је при повлачењу кроз Албанију умео да застане и гуслама охрабри посустале.

Наши бродарци су попут митских Аргонаута прешли три мора и много река, али нису ишли по златно руно, већ по снагу и препород да би донели златну слободу својој изнуреној Отаџбини и свом народу, али слобода нема цене и на том путу многи су остали - Слава им!

Преживели ће дуго после певати омиљену хорску песму са Крфа и Солуна: “Ој, Србијо, мила мати, увек ћу те тако звати...”

Приредио Бошко Антић, контрадмирал у пензији, Из рукописа Српски аргонаути

награђеног Другом наградом на Конкурсу Фондације Драгојло Дудић за 2014. годину.

Кључне речи: