Крај Прокупља ће стајати споменик спасиоцима Министарства за ванредне ситуације Русије који су 1999-те заштитили град од НАТО бомби.
У марту 1999. НАТО je започео агресију против СР Југославије, ослабљене санкцијама и претходним ратовима на територији бивше Југославије. О томе како je руско Министарство за ванредне ситуације на челу са Сергејем Шојгуом успело да помогне српском становништву за Russia Beyond говори заменик директора Српско-руског хуманитарног центра у Нишу Вјачеслав Власенко.
„Српске власти су сместиле огроман број избеглица, фактички пола милиона људи у објекте као што су школе и вртићи. До почетка бомбардовања о тим људима се бринуо Комесаријат УН за избеглице, као и невладине хуманитарне организације. Али на почетку бомбардовања у марту све структуре УН су напустиле земљу. Тако је настао проблем хуманитарне кризе. Министарством за ванредне ситуације Русије је тада руководио Сергеј Шојгу. Он се састао у Москви са представником Швајцарске и представником Грчке (Грке је тада веома бринула судбина православних Срба). Ствар је у томе што су западне државе објавиле блокаду Југославије и у Србију из других земаља није могла да стиже никаква роба. Било је одлучено да ће Швајцарци довозити хуманитарну помоћ до границе код Суботице. Затим се хуманитарна помоћ утоваривала у камионе Црвеног крста и превозила у Београд. Али искрсло је питање како ће се даље та роба дистрибуирати по унутрашњости Србије. Српске комерцијалне ауто-превозничке компаније су одбиле да то раде, стрепећи да ће камиони бити мета НАТО бомби, а таква опасност је заиста и постојала. НАТО авиони су знали да погоде и путнички воз. Тако је одлучено да се у Србију пошаље транспортна бригада Министарства за ванредне ситуације Русије, са око 40 камиона КамАЗ.
У периоду април/мај та транспортна бригада и поред свих препрека Хрвата и Бугара стигла је у Београд. У Београду и Црвеном крсту у камионе би утоварили храну, дрва и све остало неопходно, а затим су развозили то по читавој Србији: у Врање, Прокупље, свуда где је било избеглица. Кодно име ове хуманитарне операције се звало "Фокус".
МЧС
Русија је у Србију такође упутила и пољску болницу опремељену комплетним хирурушким прибором и потребним медикаментима. 1999. године то је било нешто ново. Такву болницу су поставили поред Прокупља. А у граду су се налазиле српске војне јединице које су биле на мети НАТО авиона. Чим су болницу поставили, почео је рад. То је био не само медицински центар, већ и своје врсте штит за цео град и становнике, јер НАТО није желео да ризикује отвореним војним сукобом са Русијом. Тако је заправо град заштићен од бомбардовања.
Што се тиче камиона, руска страна је из Београда јављала Швајцарцима којим ће се путевима хуманитарна помоћ кретати, а Швајцарска је преносила те податке у НАТО штаб. На тај начин камиони нису били нападнути, а хуманитарна помоћ је стизала до људи. Мада, и ја сам сам био сведок, када је колона од десет руских камиона на путу за Ниш током дана прешла моста на Морави, а када смо се увече враћали истим путем, мост је већ био бомбардован. Инжењери српске војске су за једну ноћ помогли да камиони пређу реку. И, хвала богу, сви су се вратили читави у Београд.
МЧС
Руски камиону су све време бомбардовања развозили хуманитарну помоћ избеглицама и радила је болница код Прокупља. Затим је руска страна оставила ту болницу Србима и она је још дуго користила. Чак су тражили од нас делове за ремонт. А камиони су возили по Србији до августа", каже заменик директора Српско-руског хуманитарног центра у Нишу Вјачеслав Власенко.
МЧС
А недавно су сарадници администрације Прокупља посетили Српско-руски хуманитарни центар у Нишу. Градске власти су предложиле да поставе споменик на месту на ком је стајала „руска болница“ 1999. Споменик ће бити отворен на двадесету годишњицу бомбардовања, у мају 2019.
Представници Општине Прокупље у Српско-руском хуманитарном центру у Нишу
МЧС„И 20 година након бомбардовања ми не заборављамо помоћ руског народа и Министарства за ванредне ситуације Русије. Захваљујући раду те болнице више од 3 хиљаде наших становника је добило медицинску помоћ, а болница је била и наш штит од НАТО бомби. Бескрајно смо захвални Министарству за ванредне ситуације Русије и његовим стручњацима“, истакао је председник општине Прокупље.
Макета споменика
МЧСКатарина Лане, Russia beyond
О данима под окупацијом у Великом рату, одрастању младих тада у Београду и страху од окупаторске полиције, о ћирилици и латиници у то доба писао је...
ГУЧА – Како је, бој за бојем, пуком земљоделцу из Драгачева пошло да сачува главу, покаже непријатељу ко је ко и кући се врати са Орденом Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима?
Трка у наоружавању између двеју светских сила током 1960-их подразумевала је коришћење свих могућих елемената застрашивања. Нико, међутим, није могао ни претпоставити да Совјети тако добро умеју да блефирају.
Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.
У Турској близу града Сарикамиш стоји скромни споменик на коме је приказан војник са чалмом у униформи из 1914. године како на леђима носи смртно рањеног саборца. Споменик је посвећен аскерима Треће турске армије која је уништена испод зидина древног јерменског града дубоко у планини. Побијено је, рањено и заробљено 90.000 Турака (од укупно 120.000).
Током 20. века многобројне западне тајне операције су саботиране. Разоткривене су десетине тајних агената који су радили за Вашингтон и Лондон. У разоткривању њихових мисија огроман значај је имао рад двоструких агената. Наводимо три најефикасније руске „кртице“.
Умешно је командовао и само победе низао, отаџбину од окупатора прве ратне године ослобађао. Али кад су се та почетна дешавања Великог рата стишала њега, непораженог на бојишту, покосио је невидљиви непријатељ – подлегао је епидемији пегавог тифуса 1915. године.
Контраофанзива совјетских трупа код Москве у децембру 1941. године била је велико изненађење за Вермахт. Немци су били убеђени да је са Црвеном армијом већ завршено.
Шуме око Републике Српске одувијек су биле пуне хијена. Ријетко су излазиле на видјело. Углавном су завијале ноћу и мучки, држећи везе са аутошовинистима и НВО јатацима у Српској, чекајући погодан тренутак. Постале би видљивије углавном када би се ми жестоко посвађали или када би нам споља најавили бичевање или тражили да се „самоукинемо“. Сада хијене имају комплетан угођај и најотворенији позив до сада.