Вријеме се рачунало од прве посјете Петра Великог, а Макрон је потенцирао да се Русија мора угледати на владара који ју је окренуо ка Европи. Могло би се дебатовати о томе како се на западу величају руски владари који су били по њиховој вољи, а сатанизују оне који су им се супротсављали.
Један од оних који нису добили ни епитет Велики, ни Грозни, него су некако склоњени у крај, је цар Александар први. А управо је он човјек који је био на челу војске која је поразила Наполеона, умарширала у Париз 1814. и озваничила прекид са тековинама револуције која је потресла свијет.
Након што је Наполеонова војска починила многа звјерства током похода на Русију, посебно у повратку, сви су очекивали да ће на тлу Француске услиједити одмазда. Изузетак нису били ни сами Французи, док су пруски савезници такође тражили казну огњем и мачем. Међутим, то се није десило.
Цар Александар I није хтио да уводи окупационе мјере, признао је Француској границе из 1792. године, тражио је да се обнови монархија и на престо врати династија Бурбона (брат убијеног краља Луја XVI), чиме би се револуција означила злочиначком и противзаконитом. На централном паришком тргу, где је гиљотиниран краљ Луј XVI, направљен је подијум на коме је одслужена свечана православна литургија.
Занимљиво је да се уз руско освајање Париза не биљежи ништа од онога што прати сваку окупацију – рушење, силовање, убиство. Руси ће рећи да се није ништа десило, а може им се вјеровати због једног детаља – да је било, вјероватно би се о томе више причало, па би се можда и умножило. Овако, у “популарној” историји готово ни да се не помиње да је Русија заводила ред по Европи, не постоји неки анегдотални податак који би обиљежио овај догађај, ни позитивно ни негативно.
Оно по чему се зна да су Руси били у Паризу је назив “бистро”, за мање услужне ресторане, најчешће без столица. Руси су чекајући да попију пиће са ногу, викали “брзо”, и по руској ријечи је настало име. Руски официри и војници су све потрепштине плаћали златом, продавнице, ресторани и пијаце су биле широм отворене и врвиле су од живота. О томе свједоче и бројни цртежи из тог времена.
За цара Александра и данас важи дилема да ли је заиста умро онда када званично стоји да јесте. Посветио се вјери, осамљеништву, и 1825. изненада умро. Од тада постоји сумња да се све десило баш тако, сумњало се у налазе обдукције, и све остало. Када је у 20. вијеку отворена његова гробница, била је празна. Сматра се да је могуће да је Александар инсценирао смрт, и као пустињак се повукао у живот пустињака. Према неким тврдњама, то је био пустињак Фјодор Кузмич, за кога се тврдило да је исти покојни император.
Како било, његово витешко и хришћанско понашање према Французима је вриједно сваке похвале. Можда би француски предсједник, док се обнавља музеј посвећен Наполеону, могао да размисли барем о изложби која би била посвећена цару Александру. Само тада би морао да се морао постидити, а не гледати на Русију са висине.
Фронтал
Говор Ранка Гојковића на Каљазинским читањима
Реч Живадина Јовановића поводом 23 године Кумановског споразума и Реуолуције 1244
2022-06-13 08:07:06
Ауторски текст Игора Калабухова, амбасадора Руске Федерације у БиХ за „Глас Српске“
2022-06-11 19:17:52
Реаговање амбасадора Русије у Србији на ауторски текст амбасадора Велике Британије, канаде, Норвешке и Пољске објављен у „Политици” 3. јуна
2022-06-10 09:02:10
Пола детињства сам провела у рату. И сада већ три године покушавам да допрем до одраслих...
2022-06-01 10:27:40
Борбена дејства наших снага настављена су и 11. маја 1999. године у раним јутарњим часовима на...
2022-05-11 15:41:52
Новије време, које се обично рачуна од 1900 године, сакупило је у себи огромну количину различитих...
2022-05-11 11:06:42
Колумна Игора Калабухова, амбасадора Руске Федерације у БиХ за Глас Српске
2022-05-08 08:39:52
На једном од улаза у највећу луку Азовског мора, још из даљине, на узвишеном положају и преко таласастог асфалта, видим споменик. Људска фигура која држи нешто у уздигнутој руци. Прво мислим да је неки памјатник Великог отаџбинског рата 1941-1945. Као она жена с мачем над Стаљинградом. Примичући се мијењам претпоставку у кип свеца са крстом. На крају се сви у колима смијемо. То је светитељ – гвожђа. Ливац држи своју куку, рукохватом окренуту небу.
2022-04-30 09:24:56
Такозвана Независна Држава Хрватска била је стара мање од три недеље када је извршила прво масовно...
2022-04-29 11:06:27
Операција извлачења војника ЈНА из Чапљине 1992. године
2022-04-23 10:55:05
Други пут у Маријупољу, али први пут видим море. Плитко и неслано. Зато га неки зову језером. Видио сам и мртве. Пуно мртвих људи. Леш Азовца у Гагаринској улици у изгледа као воштана лутка. Нико га не склања већ мјесец дана. Два цивила у непосредној му близини сахранили у лијевак од авиобомбе. Њега нико неће. С великим закашњењем схватам да нијесам на сету постапокалиптичног филма, већ да се сценографија у њима прави копирајући снимке какве управо хватам.
2022-04-22 16:12:11
Највећи град на обали Азовског мора. Пола милиона становника. Опет сам напољу. И на терену. И у иностранству. На улазу у Маријупољ бијах прије више од мјесец дана, али ни један пасош ми не би помогао тада да уђем, пише оснивач портала Фронтал.срб
2022-04-16 16:10:08
Англосаксонци и даље верују да имају шансу да изолују Русију
2022-04-16 09:06:36
Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства
2022-04-06 06:42:26
У рату прво страдају путеви. Не само што их разрују камиони, тенкови и други тешкаши. Па се онда не поправљају. Рат пресјече главне правце. Оне куд је човјек научио да иде. Људска жеља и потреба кваса, надолази као вода испред бране, па бира прву проходну уџерицу да настави околним путем, тамо гдје га је линија фронта исјекла.
2022-03-31 16:47:46
Текст Владимира Кршљанина за Политику
2022-03-23 13:35:51
Пре тачно 20 година, 12. фебруара 2002. године, у Хашком трибуналу је почело суђење бившем председнику...
2022-02-12 15:59:51
Ових дана новинари и политичари коментаришу преговоре у Рамбујеу сваки са својих политичких позиција. Исход преговора им је сада познат. Како је те преговоре у време њиховог догађања видео командант Треће армије, генерал-пуковник Небојша Павковић, који је са својим борцима био на борбеним положајима на који су непрекидно били на удару шишпарских терористичких снага, видећемо из његовог Ратног дневника. Припремио контраадмирал у пензији Бошко Антић
2022-02-09 18:38:08
За само један дан, хрватски нацистички савезници убили су више од 2.300 српских цивила у три села и једном руднику, а да нису испалили ни метак
2022-02-08 13:29:46
На измаку прве ратне године, децембра 1914, објављен је у листу „Пијемонт” некролог палом мајору Велимиру...
2022-01-23 11:46:46
Соња Бисерко је гостујући на телевизији Н1 окривила Србију и Републику Српску за регрутацију паравојних формација у Босни и Херцеговини – „Зелених беретки“. Хоће ли појавом „Зелених беретки“ у Бужиму следити овакав сценариј?
2022-01-14 15:44:32
„Они који су га оверили и гарантовали непрекидно га мењају на начин који споразумом није предвиђен. Самопроглашена тела за примену споразума издигла су се у тела за “промену” и одржавају потенцијално жариште сукоба и страдања активним због својих империјалистичких интереса.“
2022-01-10 14:47:22
Данас 9.јануара, 2022. године, Република Српска се суочава са кључалом мржњом која пријети да разори сваку ...
2022-01-10 09:01:08
Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.
2022-01-07 08:21:01
RSS
