Совјетски Савез је имао своју верзију америчке „антарктичке снежне крстарице“. Али ако је чувени америчких џин потонуо у снегу, руски поларни истраживачи на леденом континенту још увек возе совјетске „харковчанке“. 

 

Педесетих година СССР је заједно са другим државама почео активно да истражује Антарктик. Совјетски научници су преузели источни део континента и 1956. године појавила се станица Мирни. За само две године никло је пет совјетских поларних станица.

Транспорт је био велики проблем за совјетске стручњаке, јер обични трактори и камиони у овим леденим условима нису функционисали. Била су потребна теренска возила која су у стању да дођу до Јужног пола, што није лак задатак пошто је станица Мирни била удаљена 2 700 км.  

Било је потребно возило које ће издржати температуру од минус 70 степени Целзијусових, које ће прећи велике раздаљине по снегу и леду, и бити привремени дом и лабораторија научницима. Тако је настао теренац „харковчанка“.

„Харковчанка“ је совјетски одговор америчкој „антарктичкој снежној крстарици“ која се појавила 30-их година. Америчко возило је било прави дом на точковима. Мислило се да ће крстарица дуги низ година пресецати Антарктик уздуж и попреко, али прешла је само 148 км и стала. Посада је морала заувек да је напусти.

Ново совјетско возило је направљено на бази тешког артиљеријског трактора АТ-Т који са своје стране потиче од тенка Т-54. „Харковчанка“ је могла да вуче 70 тона терета. У дужини је имала 8,5 метара, у ширини 3,5 м, у висини 4 метра. Кретала се брзином од 5 до 11 км на сат.

Салон возила је имао површину од 28 метара квадратних и све потребно за дуга путовања: секцију за возача и навигатора, лабораторију, малу кухињу, спаваћу собу за петоро, тоалет, мензу.

Пет оваквих возила је допремљено на Антарктик пред крај 1958. године. Догодине су се совјетски поларни истраживачи упутили на Јужни пол. 27. септембра све „харковчанке“ су напустиле станицу Мирни и кренуле на запад. Конвој је прошао кроз станице Комсомољскаја и Восток.

2700 км пута, а посебно последњих 1253 км од станице Восток до Јужног пола, прошли су веома тешко: снежне олује, непозната територија и опасне скривене пукотине у леду су могле да буду фаталне. У својим мемоарима учесници ове експедиције Николај Грушински и Александар Дралкин су писали: „Бескрајни снежни океан пред нама, а иза нас два дубока трага која су оставила наша возила. Прошли смо где никада ниједан човек није крочио. Мислили смо о томе да нас ти трагови повезују са пријатељима који су остали на станици Мирни. Напредујући према полу, нисмо осећали да смо усамљени. Били смо на сталној радио-вези са станицама Мирни и Восток и увек смо знали шта се дешава на копну.“

26. децембра совјетска експедиција је доспела на Јужни пол где ју је дочекао амерички тим са оближње станице Амундсен-Скот. Читаво путовање је трајало 89 дана и након три дана одмора на америчкој бази, совјетски научници су кренули назад.

Скоро 20 година „хабаровчанке“ су биле главно совјетско превозно средство на Антарктику  и повезивале су шест станица на континенту. 1975. дизајнирана је напреднија „хабаровчанка-2“. Ова су возила и данас главно превозно средство за чланове руске  поларне експедиције. Осамдесетих година су се појавили планови за „хабаровчанку-3“, али никада нису реализовани због распада СССР.

Борис Јегоров,
Russia beyond

---

Коментари (0) Додај коментар

Изаберите категорију РусијаПолитикаДруштвоНаукаКолумнеЕкономијаБезбедностАнализеИнтервјуКултураСпортМишљење читалацаКосмосТуризамЗанимљивостиЖивотињски светРегион

Дан 12345678910111213141516171819202122232425262728293031

Месец јан феб мар апр мај јун јул авг сеп окт нов дец

- 2018 2017 2016 2015 2014 2013 2012 2011 2010 2009