Изненађен сам лицемерним и циничним тоном саопштења Министарства спољних, односно вањских, послова Црне Горе у којем се изражава чуђење због реакције српске јавности на доношење Резолуције Скупштине Црне Горе о Сребреници, 17. јуна ове године.
Сматрам да је неумесно у истом саопштењу позивати се на пријатељство и братство грађана Црне Горе и Србије, а онда износити одбрану документа чија се злонамерност према српском народу не може оповргнути никаквим накнадним читањима и објашњењима.
Придике црногорског министарства на рачун српских медија и представника власти, због тога што су раскринкали праве намере доносилаца Резолуције о Сребреници и што садржај тог документа природно не доживљавају као „пружену руку пријатељства“, плод су озбиљне политичке хипокризије, и немају никакве везе се Србијом, већ само са унутрашњим проблемима Црне Горе, у које се Србија није мешала нити ће се мешати.
И овом приликом морам да најодлучније одбацим и осудим фразирање појединих црногорских политичара о наводним мешањима Србије у унутрашње ствари Црне Горе, јер није Србија признала рецимо Боку као независну државу, али је зато званична Црна Гора признала једнострано проглашену сецесију Приштине у лику тзв. Републике Косово, односно подржала најдиректнији атак на суверенитет и територијалну целовитост Србије.
Није Србија доносила резолуције о Црној Гори и сеирила када су грађане Црне Горе неки стигматизовали због ратних операција у Конавлима, или када су неки црногорски национални спев „Горски вијенац“ описивали као апологију злочина над муслиманима.
Па исти тај Хашки трибунал на чије се пресуде позива црногорски парламент је у процесу против Радована Караџића „Горски вијенац“ тумачио као идеолошку основу злочина над Бошњацима у Босни и Херцеговини током рата 90их.
Није Србија, за разлику од Црне Горе, слала своје представнике на манифестације којима се глорификује убијање и протеривање Црногораца, а Подгорица је имала свог представника у Книну на прослави догађаја који је несумњиво највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата.
Али шта је то што црногорско Министарство спољних (вањских) послова замера Србији? Замера јој на писању таблоидних медија о Црној Гори, а тамошњи медији, без разлике да ли су таблоидни или нетаблоидни, оптуживали су председника Србије Александра Вучића ни мање ни више него за покушај државног удара у Црној Гори, који се састојао у томе што је рекао да није знао да црногорски премијер долази у Београд на договор са патријархом српским, до кога није ни дошло.
Заклањање Министарства спољних (вањских) послова Црне Горе иза фраза о непостојању колективне одговорности за злочине су апсурдне, јер црногорски парламент није персонализовао своју осуду догађаја у Сребреници, чиме је, иако се тврди супротно, недвосмислено покушао да стигматизује читав српски народ.
Све речи о братству и пријатељству, о историјској блискости и савезништвима, које наводи Министарство спољних (вањских) послова Црне Горе губе на значају када се суоче са конкретним делима, а побројао сам само нека од њих.
Министарство спољних послова Србије, на чијем сам челу, настојаће да сваком својом изјавом и делом доприноси изградњи добросуседских односа, јачању угледа Републике Србије и водити бригу о припадницима српског народа, где год да живи, али није нити ће бити џак за ударање и нема и непомична мета за упућивање неоснованих и неодрживих критика на рачун Републике Србије и припадника српског народа.
RSS
