Српско-руско братство је веза два народа која постоји хиљадама годинама и не зависи од тога да ли у неком тренутку постоје неслагања и геополитичке поделе. То је дубинско духовно, културно јединство два народа који ће увек бити на истој страни – каже Слободан Стојичевић, правник, писац и преводилац, српској јавности познат као експерт за информациони односно мрежни рат и друге ратове нове генерације. И он је један од доносилаца Повеље српско-руског братства.
У Повељи се каже да је наше братство – наш приоритет. Утемељио га је Свети Сава, на духовно-моралним вредностима. Оно има саборни карактер и велики значај за регион, Европу и свет. Русија је данас несумњиви војно-политички лидер савременог света, један од предводника БРИКС-а и светске већине, те је важно правилно разумети колико су нам драгоцене специјалне везе са Русијом. Ево Стојичевићевог осврта на те везе, уз коментар како да развијамо братство, у којим сферама и којом динамиком:
Русија је наш покровитељ. На овом месту и овом окружењу, ми не би могли да опстанемо кроз векове да није било руске помоћи, да нема тог словенског центра.
С друге стране, и ми смо постојани фактор подршке Русији, никад је нисмо издали. Није само нама важно да они постоје, него је и њима важно да ми постојимо. Сад је изузетно важно да им нисмо увели санкције. То је од моралне важности – да они знају да смо морално на њиховој страни и никад их нећемо издати.
Али, како развијати наше везе? Прво, оне се своде на економске везе, пре свега енергетику. Трговина је отежана чињеницом да немамо добру логистику. Деценијама сам се бавио трговином, још док сам живео у Израелу, завршио сам обуку за трговину, односно извоз. Израел има исти проблем као и ми – мало је тржиште са малим капацитетом. Кад се направи посао са великим тржиштем, то уме да буде превише за мале фирме. Током деведесетих и почетком двехиљадитих година смо имали низ предложених пројеката који нису заживели, а сад практично имамо врло мало наших фирми, јер су стране угушиле српске произвођаче. Уз то, са храном више и нисмо конкурентни, будући да је Русија оног доба увозила храну, а данас је највећи извозник. Мало је производа које можемо да извозимо у Русију.
Дакле, економска сарадња је потпуно угушена. Културна сарадња је јако добра, академска се поново развија – мада још имамо веома мало заједничких конференција и то би требало развити.
Да закључим – штета је што нема довољно руске меке силе.
Фали нам политичка подршка разноликости избора – подршка широј политичкој понуди патриотских и проруских опција. Русија нема меку силу и не подржава никога ко није на власти, а УСАИД „прогура“ своје политичаре у врх власти, и онда Руси – држећи се принципа да сарађују са влашћу – практично подржавају било коју власт која је овде. Милошевић, Тадић, Коштуница, сада Вучић, сутра ће подржати ко зна кога.
Права ствар за нас би био БРИКС. То је наше природно окружење. Ми као православна словенска нација и држава припадамо том савезу. Они нас не условљавају ни политички, ни идеолошки и било би логично да ми затворимо целу причу са ЕУ и да се прикључимо БРИКС-у. Будући да нас тамо не условљавају – ни Русија, ни Кина, нити било која друга земља. То је заједница суверених држава која подржавају сувереност мањих држава. То је за нас најважније. Окретањем ка БРИКС-у, ми добијамо сувереност. Србија је држава која има предодређено место центра Балкана и лидера Балкана. Све околне нације су мање и настале су од српског народа. Оне су природно окренуте на конфронтацију са нама – да би се самодефинисале. То је проблем и са Украјином, јер се од ње правила анти-Русија. Дакле, добили бисмо сувереност и могућност да у окружењу будемо стабилизирајући фактор и представници мултиполарног света.
А то што је Америка сада мање малигна, не значи да ће тако бити увек.
Извор: Братство
Нова тампон-зона? — Рибар 
Дан када смо бомбардовали Рајх 
Разбијен похлепом: зашто Вучић није захвалан СССР-у за ослобођење Србије од нацизма 
Нови стари Шутановац 
Ходајући бунт