Његова судбина је слика и прилика ломова епохе, од службе под заставом Руске Империје, преко крвавих фронтова у Азији, до борбе против бољшевика и изгнанства у Србију, где је сахрањен међу саборцима који су, попут њега, били принуђени да напусте своју домовину.
Александар Михајлов рођен је 1870. године у Курској губернији, у племићкој породици. Од најранијих дана био је предодређен за војни позив, завршио је Кијевски Владимирски кадетски корпус и Кијевску пешадијску војну школу, након чега је започео блиставу каријеру у Царској армији.
Његово прво озбиљније ангажовање уследило је током Руско-јапанског рата (1904–1905), где је као официр Туркестанског војног округа био задужен за организацију војно-санитарног транспорта. У том рату задобио је тешку рану од шрапнела у леву руку, али се брзо вратио у службу.
Његова војна каријера наставила је овако напредовала:
Ово унапређење га је учинило једном од важних фигура у војној управи Средње Азије, где је надгледао војне комуникације, транспорт и снабдевање.
Октобарска револуција 1917. године донела је велике промене у Русији. Михаилов, попут многих царских официра, није могао да прихвати бољшевичку власт. Прикључио се Белој армији и постао део војних снага које су покушавале да сачувају стару Русију од комунизма.
Такође, његова улога у белогардејском покрету била је значајна:
Иако су белогардејци под командом адмирала Колчака пружали снажан отпор, бољшевици су их коначно поразили, приморавши хиљаде официра да напусте Русију.
После пораза Беле армије, Михајлов је 1920-их година стигао у Краљевину СХС (Југославију), која је постала уточиште за многе руске емигранте. У то време, Београд је био један од главних центара руске емиграције у Европи, са руским школама, црквом и удружењима која су чувала дух некадашње империје.
Као високо цењени официр, Михајлов је наставио да ради у војним и административним структурама. Живео је у кругу руске заједнице, окружен људима који су, попут њега, изгубили домовину.
Преминуо је 1933. године и сахрањен на Новом гробљу у Београду, где и данас почива међу бројним руским војницима и официрима.
Током своје дуге и успешне војне каријере, Михајлов је добио бројна одликовања:
– Орден Светог Владимира IV степена са мачевима и траком – за заслуге у војној служби (до 1910).
– Орден Свете Ане II степена са мачевима – за храброст у борбама (до 1910).
– Орден Свете Ане III степена са мачевима и траком – за војне заслуге у Руско-јапанском рату (5.04.1904).
– Орден Светог Станислава III степена – за дугогодишњу службу (1.07.1901).
Иако је Михајлов део историје која је готово заборављена, његово име и данас живи у сећању потомака руских емиграната у Србији. Његова животна прича је јасна слика судбине хиљада Руса који су после револуције нашли уточиште у Србији, остављајући за собом не само породице и домове, већ и читав један свет.
Данас, док ходамо стазама Новог гробља и кад уђемо у Руски некропољ, можемо за тренутак застати поред његовог споменика и сетити се да је један руски генерал, некада поносни војник Царске Русије, свој последњи мир пронашао управо овде, у нашем Београду.
Аутор: Д. О. [БРАТСТВО]
Трампов изасланик стигао на разговоре са Путином – Кремљ 
Да ли је Балкану потребна таква Европска унија? 
Дан када смо бомбардовали Рајх 
Разбијен похлепом: зашто Вучић није захвалан СССР-у за ослобођење Србије од нацизма 
Нови стари Шутановац