Српска спортисткиња 10 дана „преживљавала“ у сибирској дивљини

Објављено: 01.11.2019.год.

Преузмите краћи линк https://www.vostok.rsindex.php?option=n&idnovost=122616

Фото: facebook/ana.dudukovic

Ана Дудуковић је канцеларијска службеница, али то не значи да води досадан и непокретан живот. Ана се бави различитим веслачким спортовима: рафтингом, вози кајак, члан је српског националног „драгон боут“ тима (кану за двадесеторо људи). Летос је посетила рафтинг камп „Бела вода Сибира“ на Алтају, који организује Россотрудничество, а за Russia Beyond је испричала шта је све тамо доживела.

„У Руском Дому у Београду сазнала сам о програму New Generation. Овај програм укључује више различитих семинара и конференција, али ја сам била одушевљена рафтинг форумом „Бела вода Сибира“ на Алтају, зато што волим веслачки спорт и природу. Да не говорим колико волим Русију! Ова прилика је била остварење мог сна!“

facebook.com/ana.dudukovic

Може се заиста рећи да је то било право чудо, јер се Ана пре самог рафтинг форума вратила са туристичког путовања у Москву и Санкт Петербург.

„Фантастично је шта све може да се види у Русији! Ово је велика земља, а нисам могла сама да организујем путовање у Сибир, тако да ова прилика да видим Алтај ме је одушевила.

Ја сам видела и руску престоницу и потпуно дивљу нетакнуту природу Русије.“

facebook.com/ana.dudukovic

Људи из целог света који су допутовали у камп „Бела вода Сибира“ се нису бавили само рафтингом: планинарили су, обилазили културне споменике и знаменитости.

„Природа Сибира је фасцинантна. Питали смо нашег водича где да узмемо воду? А он каже: Ви можете слободно да пијете из реке, вода је овде кристално чиста!“

facebook.com/ana.dudukovic

Ану су одушевили необухватни простори Русије.

„Рецимо, ми смо тамо у Сибиру у Алтајској републици били смештени у три различита кампа, и из последњег кампа поред реке Катуњ путовали смо у град Томск. И путовали смо 900 километара! И то је за Русију сасвим нормално! А за нас Србе је то заиста много. Понегде смо ишли потпуно непролазним путевима!“

facebook.com/ana.dudukovic

Ана је са Русима лако комуницирала јер зна руски језик, учила га је у школи. Али на њу је јак утисак оставило то како у Русији људи различитих националности и вере живе у слози: пагани, муслимани, православни хришћани и католици.

facebook.com/ana.dudukovic

„Имали смо прилику и да упознамо народ са Алтаја. Они су нам долазили у камп, представили су њихове инструменте, музику, технику грленог певања, причали нам о својој култури. Посетили смо крај, где живи муслиманска заједница, па православна, хришћанска, видели смо како живе Козаци... Људи у Русији живе заједно, добро се слажу, помажу једни другима.“

facebook.com/ana.dudukovic

Ана је имала могућност да упореди Москву, Санкт Петербург и мали сибирски Томск.

„Томск је потпуно другачији, али исто леп, универзитетски град и мени је много значило да видим како изгледа обичан град у Сибиру. Један од организатора Алексеј је био родом из Томска тако да је био прави домаћин и лепо је нас угостио.“

facebook.com/ana.dudukovic

И наравно, Ана је имала још једну могућност да се увери да су Руси и Срби братски народи. Срби су свуда наилазили на топлу добродошлицу и радовали се што у иностранству сада могу више да сазнају о Русији.

„Најчешћа реч у кампу је била 'брате, брате!' Нас су Руси невероватно дочекали. Знате, добри људи се одмах препознају.

facebook.com/ana.dudukovic

А још ми је било драго кад сам сазнала да је у нашој групи највише људи из Србије. Али били су и из Казахстана, Норвешке, Костарике, Чилеа, Узбекистана, Француске, Босне.

Заиста, те културолошке разлике се нису осетиле, функционисали смо као велика породица, ујединили су нас Росотрудничество и Русија. И до сада смо сви у контакту.“

Ана одушевљено говори о дивљим сибирским шумама и свима који планирају путовање на Алтај саветује да се спреме за праву авантуру.

facebook.com/ana.dudukovic

„Живели смо у шаторима, у дивљој сибирског природи и ја сматрам да је то најбољи начин да се упознаш са руским истоком. То је био изазов, ми нисмо имали струју, купатило, то је било право преживљавање! Ја чак и мислим да онај, ко није неки истински љубитељ дивље природе, нема потребу да иде у Сибир, а за људе попут мене то је било уживање. Ја сам понела незаборавна искуства. Већ планирам ново путовање за Русију! Желим идућу годину да се пријавим као волонтер у овом кампу, желим да доживим нове лепе тренутке у потпуно дивљој нестварној природи!“