Побуна бољшевика
До доласка Николаја II на престо 1894. године, руска растућа индустријализација је произвела револуционарни социјалистички покрет, који је све више јачао. Руски радници су се почели организовати у локална политичка већа или совјете. Опозиција је формирала неколико партија. Једна од њих – Руска социјалдемократска радничка партија – је желела револуцију. Године 1903. се партија поделила на два крила: радикалне бољшевике, које је предводио Владимир Лењин, и релативно умерене меншевике, од руског „бољшинство“(већина) и „меншинство“ (мањина). Имена се односе на тесно надгласавање меншевика, по питању одлуке да се чланство у партији радије ограничи на револуционарне професионалце, него да се укључују симпатизери. Русија је 1905. године доживела низ неугодних пораза на Далеком Истоку, у војном сукобу са Јапаном. Подршка, већ непопуларној влади, је спласнула. У Санкт Петербургу су трупе отвориле паљбу на мирне радничке демонстрације, убивши и ранивши на хиљаде, подстакнувши руску револуцију 1905. године. Устанак је угашен, али је Николај II морао да призна значајне реформе, а међу њима устав и стварање првог парламента, Думе.
Сазрела за револуцију
Први светски рат је 1914. године донео још једну кризу. Главни град Русије је постао прва жртва – Санкт Петербург је преименован у Петроград. Првобитно име је изгледало превише немачко; име Петроград је изабрано, јер звучи више руски и патриотски. Али, патриотизам није помогао. Погођена војним поразима и јаком несташицом хране, руска економија је колапсирала. До фебруара 1917. године, радницима је већ било преко главе. У Петрограду су избили немири. Николај II је абдицирао 2. марта, означавајући крај царске владавине у Русији. Створена је климава коалиција политичких партија, која се прогласила привременом владом. Своје седиште су поставили у зимској резиденцији руских царева – у Зимском дворцу. Николај и његова породица су заробљени и касније погубљени, у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године. У међувремену, бољшевици добијају подршку све већег броја фрустрираних совјета. Предвођени Владимиром Лењином, домогли су се власти 25. октобра – њихов напад на Зимски дворац је био одлучујући моменат Октобарске револуције. Иронично, кроз советску еру, годишњица Окробарске револуције се никада није славила у октобру. Године 1918. је Совјетска Русија прихватила грегоријански календар, који је већ увелико био прихваћен у већем делу западног света. Јулијански календар, који је раније кориштен у Русији, пада 13 дана иза грегоријанског, тако да је 25. октобар постао 7. новембар. И иако је остало име, „Велика октобарска социјалистичка револуција“ се наставила прослављати 7. новембра.
Подсекције
RSS
