Успомене једног ваздухопловца

Објављено: 26.04.2016.год.
Велизар Веља Вучковић, илустратор: Дарко Гркини, Забавник
Два авиона су у ниском лету подилазили Козјаку. Баш негде при врху гребена, Веља је бацио поглед на контролну таблу. Следио се. Тек тада је приметио да контролне лампе показују да је бацио само једну бомбу од 100 килограма, док су три још увек у авиону.


Напад Немачке на Краљевину Југославију двадесетшестогодишњег поручника Велизара Вељу Вучковића затекао је на месту ађутанта 62. бомбардерске групе и извиђача 204. бомбардерске ескадриле, из састава 1. ваздухопловног пука. Ова формација, опремљена лаким енглеским бомбардерима-извиђачима „бристол бленхајм”, била је смештена на ратном аеродрому код Бијељине. Ту су пилоти провели скоро цео 6. април, први дан рата. Београд је био у пламену, преко граница су са свих страна надирале јаке моторизоване колоне, а пилотима нису стизала никаква наређења. Довољан знак какво расуло влада. Криве су биле и слабе везе, а било је и доста диверзија на авионима, као и отворене издаје и бежања непријатељу.

Коначно, негде предвече, стигло је прво наређење из команде: да се бомбардује Софија. То је требало да буде одмазда за напад на Београд. Вучковићу и осталим официрима-летачима одмах је било јасно о каквој се бесмислици ради. Ако би се некако и пробили до бугарске престонице, повратка им сигурно нема, што због недостатка ловачке пратње, што због јаке противавионске одбране са земље. Ипак, наређење-извршење, па је особље почело да припрема авионе. У поноћ је та сулуда заповест замењена другом. Прво да се нападне колона која надире из Румуније, а ако ту из неког разлога изостане успех, да се непријатељ бомбардује код Криве Паланке. И све то такорећи наслепо, није било ама баш никаквих података о снази Немаца, ни о томе где се налазе, чак ни о временским приликама на путу и на месту напада. Зато је командант пука, пуковник Ферда Градишник одредио једно одељење за извиђање и бомбардовање. За њима би полетели други. Командант тројке био је командант 62. бомбардерске групе, мајор Крста Лозић, који је за извиђача узео Вељу. Десни пратилац наредник Жика Јовановић, са извиђачем Бранком Глумцем, а леви наредник Милан Павловић.

Колона на видику

Полетели су мало после 6 сати ујутру 7. априла. Задатак у Румунији није обављен, нису наишли на колоне, па су окренули на југ. Ниски облаци, на око 200 до 300 метара, али се врхови брда виде. Чист поглед. Веља је сведочио да су се одлично видели са пратиоцима, махали рукама. Прелетели су Врање, да би готово дошли до гребена планине Козјак, паралелно путу Крива Паланка–Куманово. Гребен су прелетели на малој висини, такорећи трбухом авиона чешајући врхове дрвећа. Како је пред њима пукао поглед, угледали су пут. Десетак километара је прав као стрела. И пун моторних возила. Немачких! Коначно су их нашли, али шта сада?

Веља је пилоту наредио да крене налево, на Криву Паланку, како би немачкој колони зашли за леђа. Прошли су град северно, у полукругу обишли ка Бугарској и од Ћустендила кренули ка Страцину и колони. Све на висини од 300 метара. Како су налетали на онај правац, на некој од серпентина видели су отворен путнички аутомобил пун официра. Вероватно се радило о командном возилу. Извиђач га је показао пилоту, али је било касно да га туку предњим митраљезима. Зато је Лозић мало нагнуо авион на десну страну, како би митраљесцу створио бољи положај за гађање. Овај је одмах осуо паљбу по аутомобилу. Аутомобил је заустављен, официри су поискакали, али нису могли да мрдну због усека поред пута. Веља је видео неке од официра како падају, погођени.

Тренутак касније наишли су на праволинијски део пута. Моторизована колона га је потпуно закрчила, бомбардери тешко да су могли да пожеле бољу мету: раван пут, возила немају где. Лозић је командовао да се формација разиђе и построји у колону по један, како би бомбардовање имало још више успеха. С висине од 300 метара пикирали су на колону до на висину од двадесетак метара. Међутим, никако да се ускладе с равним путем. Прво су летели мало у страну, лево за око четрдесет метара, а када је Вучковић натерао пилота да ухвати правац, овај је прешао на десну страну, сада за двадесетак метара. Већ тада су били над непријатељем. Више није било времена за исправке. Веља је видео Немце како се из гомиле раштркавају куд који, само што даље од возила. Тада је почела да дејствује и противавионска одбрана колоне, бомбардери су улетели у баражну ватру.

Вучковић је то упоредио са летењем кроз простор пун усијаних кокица, а плех авиона само пуца од погодака. Брзо испушта бомбе над колоном. Једну, другу, трећу, четврту, све од 100 килограма. Видео је један погодак, право у гужву Немаца. Тела лете на све стране. Учинак осталих бомби није имао кад да гледа, пошто је ватра са земље постала паклена. Продрао се пилоту да је готово и да беже у правцу планине. До Козјака има десет километара. Пилот пита где су пратиоци. Веља види једног, наредника Јовановића. Он је летео одмах иза њих, па је, видећи густину ватре у коју управо улеће, одмах избацио све бомбе и кренуо за вођом. Трећи, Павловић, такође је изручио бомбе, али је онда покушао маневар налево. У заокрету је целу површину авиона изложио непријатељској одбрани, па се изрешетан касније једва довукао до Ниша.

Натраг!

Два авиона су у ниском лету подилазили Козјаку. Баш негде при врху гребена, Веља је бацио поглед на контролну таблу. Следио се. Тек тада је приметио да контролне лампе показују да је бацио само једну бомбу од 100 килограма, док су три још увек у авиону. Како, зашто, мора да је дошло до диверзије на земљи, кад су бомбе паковане? Ипак, брзо му је синуло. На табли су два реда прекидача. Горњи ред за дванаест малих бомби, доњи за четири велике. Могао је да пусти или све одједном или једну по једну. Одабрао је ово друго, будући да је учинак бољи него да се све сручи на једно место. Упаљач за прву бомбу припремио је још током лета од Бијељине и само је чекао да притисне дугме, па да бомба падне. Остале је намеравао да активира кад угледа непријатеља. У жару борбе то је заборавио да уради, притискао је прекидаче за мале бомбе и сад се враћају на аеродром пуни. Шта ће, куд ће с бомбама?

Да се врате над колону која спремно очекује нови напад готово да је равно самоубиству. Да бомбе врате у Бијељину? Срамота од другова. Био је над непријатељем и није бомбардовао. Да их изручи у планину? Опет, срамота, видеће пратилац. Прошло му је кроз главу да се баш са њима смејао Италијанима који су, у рату против Грчке, бацали бомбе у планину код Битоља. Сматрали су то невиђеним кукавичлуком. Дакле, остаје само да се врате и изврше задатак до краја.



Неколико секунди тишине, и обратио се пилоту:

– Натраг!

Лозић је био готово сигуран да је Веља полудео. Једва су се извукли из баражне ватре, а он га сад тера да се врати у пакао. Извиђач му је објаснио да нису изручили три велике бомбе. Лозић је подигао руку да га удари, али се зауставио. Ипак, није ни за живу главу хтео да окрене авион. Веља опет командује повратак. Лозић неће. Трећи пут урла и пилот окреће летелицу. Ни он није имао куд. Вратили би се пуни на аеродром и извиђач би рапортирао да пилот није хтео да послуша наређење. Ако га не би стрељали због кукавичлука, самоубиство због срамоте тешко би избегао. Зато – у напад, нема друге. Испланирали су да сада само надлете колону, да пресеку пут, баце бомбе над непријатељем и брзо побегну.

Оловна киша

Опет су летели ниско, веома ниско. Провлачили се кроз клисуре и преко брда, крешући врхове дрвећа. Пратилац им је био за репом. Није имао појма зашто се командант враћа над немачку колону, али где сме да га напусти над бојиштем. Ако не сме да напусти, да псује сме, и те како. Тако се и радио-веза орила од најсочнијих псовки и упита о душевном стању команданта. Извиђач Вучковић већ је видео пут у даљини. Начичкан возилима, а знао је да их противваздушна сада спремно чека.

Док су били у налету, испречило им се неко брдо. Мало веће, широко и заравњено, готово мала висораван. Пилот је кренуо да диже авион да би га надлетео. Опет, сасвим ниско, десет до петнаест метара. Када су били на самој ивици заравни, Вучковић је угледао тенкове који су потпуно прекрили врх брда, десетине њих. Посаде изашле, одмарају. Веља се касније сећао неког Немца, који је с рукама у џеповима, раширених ногу стајао поред тенка и зверао у авион. Чак је почео да им маше. Био је сигуран да су његови, јер који би лудак надлетао оклопну колону, и то без икакве подршке? „Бленхајм” је летео тако ниско да је посада готово могла да му види беоњаче. И како је разрогачио те исте очи, кад је схватио да на авиону нису исцртани црни крстови.

Тада је Велизар дрекнуо пилоту на уво да надлећу тенкове. Дохватио је прекидаче за бомбе, са секундом размака. Више нема грешке. Као кад камен падне међу врапце. А тај камен је бомба од 100 килограма. С те висине до експлозије долази за две до три секунде. „Бленхајм” је био у великој опасности да страда од парчића сопствених бомби. Пратилац је мало заостао, није ни видео тенкове. А онда је почео да урла од среће. Из даљине је изгледало као да цело брдо лети у ваздух, а над тим паклом лети „бленхајм”. А онда је видео и тенкове и тела, и схватио зашто Вучковић пушта бомбе над тим пропланком.

Кад је „бленхајм” пролетео брдо у пламену, наишао је право на заштиту колоне. А они су чекали с прстом на обарачу. Чули су звук авиона, али нису знали с које стране долеће, а ни чији је. Онда су запазили пламен и авион који долеће право на њих. Нису оклевали. Небо је почело да сева од трасирних, светлећих зрна. А трасер је сваки пети или десети метак, што ће рећи да се на њих сручио ураган. Пилот Лозић обрушио је авион према земљи, онда га одједном пропео, па на страну и опет обрушио, све у покушају да маневром избегне паљбу са земље.

Ипак, сви у авиону чули су како меци добују по лиму као оловна киша. Најзад су прелетели опасност, а светлећи меци су их још увек следили и престизали. Још је остало да прођу заштитницу, и пакао се опет отворио. Ватра из свих цеви, као да јој нема краја, али је авион некако успео да се пробије. Ни онима унутра није било јасно како.

Небеско лутање

Окренули су према Зебрњаку. Тај споменик поред Куманова био им је оријентир. Од њега натраг на север, према Бијељини. Велизар није хтео да тражи карту, која му је у оном тумбању при борби испала негде на под авиона и ко зна где завршила. Није ни било потребе. Лево Копаоник, десно Морава, не могу да залутају. Грешка...

Испоставиће се да је пилот несвесно мало окренуо удесно. То нико није приметио. Убрзо се пред њима појавио један гребен, па река, за коју је Вучковић помислио да је Западна Морава, код Трстеника. А то је мислио и пилот. Рачунали су да је Краљево ту негде. Међутим, појавио се неки град. Река, неколико мостова. Нису имали појма где се налазе. Пилот је почео да виче, мислио је да су изнад Скопља. Велизар је тврдио да није Скопље, нигде нема врхова Шаре. Обојица су онда били сигурни да су залутали у Бугарску и само су чекали да им се накаче тамошњи ловци. У последњем тренутку Вучковић је приметио једну планину са заравњеним врхом, као заравњена купа. Ту планину је гледао као дете. Изнад Ниша су, његовог родног града. Наставили су ка матичном аеродрому. Једино пратилаца није било нигде. Помислили су да је и Јовановић оборен. Или их је изгубио. Како год, они морају да продуже до Бијељине.

Слетели су, једва. Сачекао их је пуковник Буразовић, да чује први ратни извештај. Изљубио их је, а Веља је добио наређење да одмах поднесе извештај. Где је непријатељ? Исприча он шта је све видео, кога су бомбардовали и где, а пуковник одмах седа у авион и креће у Команду ваздухопловства, да рапортира. На несрећу, успут је у магли ударио у Цер. Извештај никад није стигао тамо где треба.

Недуго за првим авионом, у Бијељину је слетео и Јовановић. На трбух и без точкова, избушен као сито. Посада је од исцрпљености буквално испадала из авиона. Поподне је стигао и трећи авион, из Ниша, где су га донекле закрпили. Екипа је опет била на окупу. Летели су колико год су могли, али не задуго. Рат се окончао за непуне две недеље, капитулација је потписана. Војска је отерана у заробљеништво.

Велизар Вучковић некако је успео да избегне судбину немачког сужња и готово цео рат провео је у родном Нишу. После рата радио је у Опатији, одакле је 1952. године пребегао у Италију, па касније у Бразил. Деведесетих година двадесетог века живео је у Немачкој, где је објавио своја сећања под називом „Хроника једног ваздухопловца”. У овој књизи је сачувана прича о јунаштву бомбардера 204. ескадриле.

Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Дарко Гркини
Забавник


Коментари (237) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Против Русије се формира „црквени НАТО“

2018-10-17 17:23:23

Прекид односа између Руске православне цркве и Цариградске патријаршије је изазвао очекивани талас реакција и коментара. Заправо „црквена“ објашњења узрока и последица сасвим јасно и без нас...

Тајна манастира Короглаш

2018-10-17 09:26:51

Ради се о старом манастиру из 15. века, код села Милошева (стари назив Короглаш), са десне стране пута Неготин–Кладово. Према веровању, рањени Краљевић Марко, после битке...

Служење војног рока, спас за Србију

2018-10-16 15:57:23

У последње време стално се истиче да нам је неопходна војска регрута. У спроведеној анкети, 74 одсто грађана Србије изјаснило се да поново треба увести обавезно служење...

Кубура и љути руж за Хајдук Вељка

2018-10-16 06:13:26

Чучук Стана је опевана у народним песмама као супруга Хајдук Вељка, који је због ње "изгубио главу", али и као жена војник која је четири пута рањавана у име слободе Србије

Слиједи ли Вукотино крунисање на Тргу?

2018-10-14 23:00:51

На брзину, али помпезно најављени Народни протест одржан је у суботу увече на бањолучком Тргу Крајине.

Први војник први гине: Подсећање на подморничара Крсту Ђуровића

2018-10-14 07:10:45

приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији У првом борбеном реду погинуо је командант Војнопоморског сектора Бока капетан бојног брода Крсто Ђуровић. Тог дана сазнао је да је...

Шест ратова које је Русија „за длаку“ избегла

2018-10-12 06:08:47

У руској историји је било неколико међународних конфликата за које није постојало друго решење осим рата. Па ипак, руска дипломатска виртуозност и професионализам руске армије у...

Како је британски краљ Џорџ V издао последњег руског цара?

2018-10-10 05:00:56

Последњи руски цар Николај II, кога су бољшевици стрељали заједно са породицом, могао је да избегне тако мрачан крај и да напусти Русију после одрицања од...

Немачким топовима тукао Немце

2018-10-08 22:51:51

Mиљков синовац и мој пријатељ Аца, просто дотрча и донесе фотографију свог стрица. Рече да не жели да хвали свога „чичу” иако с поносом наглашава да...

Заборављени тенковски батаљон Руске православне цркве

2018-10-08 17:04:22

Након свих прича о бољшевичком прогону православне вере, могло би да изненади да је баш у Стаљиново време Руска православна црква имала, ни мање ни више...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: